Филипини спремни за рат због Тајвана – Маркос упозорава Пекинг, Кина најављује одговор

Филипински председник Фердинанд Маркос Млађи се изјаснио – његова земља ће ући у рат за Тајван уколико матична Кина покуша да војним средствима реинтегрише своју одбеглу острвску провинцију.

На директно питање да ли би, ако дође до рата за Тајван за време трајања његовог мандата, био отворен за то да САД користе филипинске ресурсе и базе или би се држао ван сукоба, Маркос је рекао да у случају сукоба САД и Кине око Тајвана његова земља „никако не би могла да остане по страни због своје физичке, географске блискости".

Додао је да би Филипини били неизбежно „увучени“ у сукоб и „присилјени да бране свој суверенитет и територијални интегритет“. Маркос је такође изјавио да би његова земља мобилисала све своје снаге како би ушла на Тајван и евакуисала своје држављане (којих на том кинеском острву има преко 160.000).

Вербални ратник

Да дати такву провокативну изјаву у односу на моћног суседа Кину, Њу Делхи је вероватно био добро место.

Јер, иако одржава везе са Пекингом у оквиру међународних организација као што је БРИКС, Индија је велики геополитички противник Кине – не само што се њихови интереси сударају у вези са спорним територијама у Хималајима и политичког и економског утицаја на државе Јужне Азије, већ у Индији искрено мрзе Кину и због њене велике војне и економске помоћи освједоченом непријатељу Пакистану.

У том смислу, Маркос, који се налазио у петодневној посети Њу Делхију током које је договорио подизање међусобних односа на ниво стратешког партнерства, се сигурно осећао сигурно и опуштено, као да је окружен истомишљеницима.

Уосталом, паралелно са његовим боравком на потконтиненту, у Јужном кинеском мору су текле заједничке вежбе морнарица две земље.

Међутим, осим тога што влади у Пекингу негира легитимно право да оствари суверенитет над Тајваном, пуно је и других проблема везаних за Маркосову изјаву. Први и очигледни је њена логичка неисправност – то што су поједина мања филипинска острва на неколико десетина километара од Тајвана не значи да би сигурно дошло до упада кинеских војних ефектива у њихов ваздушни простор и акваторију.

Нити повређивање ваздушног простора на неколико десетина секунди или пар минута обавезно захтева војну реакцију – оно се обично толерише уз упозорење.

Маркос је, дакле, у свом интервјуу нешто што је предмет свесног политичког избора представио као неизбежну нужност коју он, иако државни лидер, наводно нема моћ да промени.

Ако заиста постоји неки разлог зашто он као председник државе не може да своју земљу задржи по страни у случају окршаја између САД и Кине, то није географска блискост, већ пре амерички војнополитички утицај на њега лично, његове сараднике и врх филипинске војске.

Контрапродуктивна изјава?

Можда више од саме логике, упитна је мудрост његове изјаве.

Јер, иако су кинески планери и на основу досадашњег развоја ситуације – чињенице да САД смештају све више својих снага на Филипине, граде интегрисани противваздушни систем на њиховој територији и са филипинским домаћинима врше заједничке вежбе искрцавања на острва – могли са великом извесношћу да закључе да би Манила подржала Вашингтон у рату око Тајвана, можда је у њиховим срцима постојало одређено оклевање – трунка наде да се то можда ипак неће десити.

Сада, међутим, они више немају никакве сумње у вези са тим како би се Филипини поставили у евентуалном сукобу за Тајван, да они не би просто пасивно пружали логистичку подршку америчким трупама већ вероватно активно ратовали, па могу одлучно и јасно да планирају како да онеспособе не само америчке, већ и филипинске снаге.

Могуће је да је председник Маркос свој интервју познатој индијској телевизијској станици Firstpost замислио као допринос савезничком одвраћању матичне Кине од интервенције на Тајвану, а онда и као одвраћање од агресивног деловања у водама које Филипини сматрају својом територијом, односно ексклузивном економском зоном.

Ипак, разумно је претпоставити да протести Пекинга због његовог мешања у унутрашње питање Кине неће остати просто на жестоким речима, већ да ће се прелити у још динамичнији уплив кинеских ваздухоплова и бродова у простор око Тајвана и у део Јужног кинеског мора који у Манили називају "Западно филипинско море".

Такође, поставља се питање да ли је Маркосов вербални шамар Пекингу разложан када се узму у обзир могуће економске последице, нарочито сада када су Филипини изложени дејству једностраних и неправедних америчких царина.

Прелазак Тајвана у руке власти у Пекингу значајно би отежао војнополитички положај Филипина

Да прилично сиромашни Филипини, којима је Кина највећи спољнотрговински партнер, бацају рукавицу изазова у њено лице може се учинити изненађујућим, па и шокантним.

Но, сигурно је да се млађи Маркос, чији је отац за време своје двадесетогодишње владавине подржавао америчке ратне напоре у Вијетнаму и заједно са Американцима се борио против комуниста код куће, осећа осокољено захваљујући растућој војној помоћи САД и њених регионалних савезника – Јапана, Републике Кореје и Аустралије.

Такође, јасно је да Филипинима никако не би одговарало да Пекинг преузме контролу над Тајваном.

Бивша шпанска и америчка колонија има територијални спор са Пекингом у Јужном кинеском мору, и ако би Тајван постао упориште Народноослободилачке армије Кине, Филипини би не само били одсечени од Јапана са севера, већ и практично заокружени, јер би онда Тајван служио као одскочна даска кинеским војним бродовима и летелицама за излете у Пацифик дуж (од азијског континента даље) источне обале Филипина.

И коначно, Филипини имају споразум са САД о међусобној одбрани, чије постојање влади даје додатни подстицај да поступи у складу са захтевима Вашингтона.

Војни изазов Кини је велика коцка

Геополитички покер, који се састоји од јачања армије и војних веза са савезницима те вербалног одвраћања и који је Маркос одлучио да игра уз потпору САД, може уродити плодом у смислу да Филипини очувају физичку контролу над западним делом Јужног кинеског мора на који полажу право.

Али, ако заиста дође до оружаног сукоба око Тајвана, Филипини ће претрпети значајна разарања, након чега би вероватно уследило пуно година немале економске патње због прекида односа са Пекингом.

Нарочито висока, фатална цена би морала да буде плаћена у случају да, као исход евентуалног рата, Тајван пређе под контролу власти у Пекингу – у том случају Манила би изгубила и трговину с Тајваном, док би вероватно и њене поморске линије са политичким и економским заштитником Јапаном биле озбиљно нарушене.

Зато би сигурно најмудрије било да Филипини потпуно остану ван оружаног сукоба САД и Кине око Тајвана ако до њега дође или, ако ради испуњења одбрамбеног уговора са Вашингтоном и других разлога одлуче да пруже подршку америчким трупама, то учине на дискретан и ограничен начин.