понедељак, 12.09.2022, 05:52 -> 05:53
Извор: РТС
Аутор: Иља Мусулин, дописник РТС-а из Источне Азије
Да ли би Филипини пружили америчкој војсци важну стратешку помоћ у случају рата на Тајвану
Нова филипинска влада, мада растрзана дилемом да ли да се војнополитички ослони искључиво на Вашингтон или да гради балансиране односе с обе суперсиле чији снажан утицај трпи, нагиње ка томе да омогући америчкој војсци деловање са своје територије у случају кинеске војне интервенције на Тајвану.
Политички коментатори у САД месецима спекулишу да ће кинеске власти кренути у војну интервенцију на Тајвану најкасније до 2027. године у којој би се навршио трећи и вероватно последњи петогодишњи мандат председника Си Ђинпинга за којег се очекује да следећег месеца поново буде изабран на кормило кинеске Kомунистичке партије и државе.
По том наративу који се заснива на процени америчких безбедносних служби, председник Си је лидер који има посебне емоције везане за Тајван јер је у младости обављао дужност заменика градоначелника у петомилионском граду Сјамену у провинцији Фуђијан, који гледа на острвца под тајванском контролом која се налазе на свега неколико километара од кинеске обале.
Након посете председавајуће америчког конгреса Ненси Пелоси Тајвану и војне реакције матице Kине, која је морнаричким и ваздухопловним снагама опколила то пацифичко острво са 23 и по милиона становника и одржала вежбе бојевом муницијом, у источној Азији се убрзавају трка у наоружавању и припреме за евентуални сукоб око Тајвана.
Најновија коцкица у хипотетичном мозаику евентуалне битке за то острво је изјава филипинског амбасадора у Вашингтону Хозеа Мануела Ромуалдеза, који је медијима открио да је његова земља спремна да америчкој војсци уступи на коришћење војне базе на својој територији у случају кинеске интервенције на Тајвану "ако се процени да је то потребно за сигурност" његове државе.
Гравитациона сила Вашингтона
С обзиром на геополитички положај Филипина, недавне изјаве новог председника те острвске државе и чињеницу да она већ разматра које касарне би се могле додати листи од пет филипинских војних база које се уступају на коришћење војсци САД, чини се готово извесним да би у случају кинеске интервенције на Тајвану Манила одобрила ангажовање америчких снага са своје територије.
Филипини се осећају угроженим аспирацијама Kине на воде Јужног кинеског мора и споре са најмногољуднијом земљом света око суверенитета над делом акваторије у њему, па би стављање Тајвана, који се налази само пар стотина километара северно од Филипина, под контролу власти у Пекингу за Манилу значило значајно слабљење сопственог војног и политичког положаја у том спору.
Осим тога, евентуалне кинеска операција опкољавања Тајвана могла би да отежа поморске и ваздушне везе Филипина са земљама попут Јапана или Јужне Kореје и тако послужи као повод или изговор за тумачење да је угрожена безбедност филипинске државе, што би било зелено светло за америчку армију.
Даље, 30. јуна на функцију филипинског председника са шестогодишњим мандатом ступио је Фердинанд Маркос јуниор, син покојног диктатора који је државом која сада броји око 108 милиона становника владао две деценије, од половине шездесетих до средине осамдесетих.
Иако политички савезник и блиски сарадник бившег председника Родрига Дутертеа, који је због критика о самовољи, гушењу опозиционих медија и масовном кршењу људских права био у завади са Вашингтоном и зато настојао да се економски и војно више приближи Пекингу и Москви, млађи Маркос је у својим јавним наступима по ступању на кормило државе наговестио ново војнополитичко зближавање са Вашингтоном и у јулском обраћању нацији нагласио да неће предати "ни педаљ филипинске територије ниједној страној сили."
То се тумачи као алузија на територијални спор са Kином и отклон од прокинеске политике свог претходника, који је у односима с најмногољуднијом земљом света акценат стављао на економију, гурајући у други план постојеће несугласице у вези територија у Јужном кинеском мору.
Флипини су на преласку из 19. у 20. век, након што је Вашингтон поразио Мадрид у америчко-шпанском рату и потом у крви сузбио отпор филипинских патриота, потпали под амерички колонијални јарам, којег су се ослободили тек 1946. године, по окончању Другог светског рата.
У послератним, хладноратовским условима, међутим, Филипини су угошћавали америчке трупе које су функционисале као брана против ширења комунизма, који је у Југоисточној Азији захватио Вијетнам, Лаос и Kамбоџу, и штитиле капиталистички режим у Манили од левичарских и исламских побуњеника унутар земље.
Амерички војници испраћени су с Филипина после распада Совјетског Савеза и прихватања капиталистичке економије у Kини, када се учинило да њихово присуство више неће бити потребно због укидања, односно, умањивања идеолошких разлика Запада и Истока, које су директно утицале и на војнополитички положај и безбедност Филипина.
Међутим, та географски разуђена земља, која се састоји од преко 7.600 острва, и након тога је наставила да прима војну помоћ Вашингтона, одржава заједничке вежбе са америчким снагама и на својој територији држи њихову муницију и опрему, те пружа логистичку услугу снабдевања њиховим ратним бродовима.
И та вишедеценијска историја војног и безбедносног ослањања на Вашингтон, односно, кадровске и системске везе које су у ту сврху развијене између две земље делују као гравитациона сила која Манилу привлачи ка Вашингтону.
Филипинска дилема – неутралности или ослањање на Вашингтон
Чак и под претпоставком да би деловање америчке армије с филипинске територије било искључиво информационо и логистичко а не борбено, снабдевање подацима о непријатељу, оружјем, лековима и другим намирницама које би на тај начин било пружено Тајвану у случају евентуалног оружаног сукоба имало би велики значај за његову одбрану и допринело би исцрпљивању кинеских војних и економских ресурса.
Америчко ангажовање с територије Филипина посебно би стратешки било битно у смислу да би кинеске ваздушне и поморске ефективе одвукло на југ и одвојило их од снага које би вршиле главне ударе из географски и логистички мање захтевних праваца.
Ипак, нови филипински председник Маркос изјавио је и да су циљ његове спољне политике уравнотежени односи с две велике светске силе, САД и Kином, односно, неутралност у условима њиховог супротстављања.
То, постављено насупрот горе наведеним чињеницама и аргументима који иду у прилог сарадње с Вашингтоном по тајванском питању, добро илуструје безбедносну дилему с немалим економским реперкусијама с којом се његова држава суочава последњих година – наставити с војним ослањањем и отвореним политичким приклањањем САД или, с обзиром на раст кинеске економске и војне моћи, покушати да се заузме релативно неутрална позиција и одрже добри односи са обе суперсиле.
Зато је и сама могућност кинеске интервенције на Тајвану несумњиво права главобоља за власти у Манили, док би стварни војни удар на ту кинеску провинцију која се отела контроли Пекингу могао да има дубоке егзистенцијалне последице по Филипине.
Коментари