Економска капитулација Филипина пред Сједињеним Државама

Услед трајања преговора са Јапаном и Европском унијом, крајем прошлог месеца у медијском запећку се нашао исход разговора о царинама између САД и његовог важног регионалног војно-политичког савезника Филипина.

Та разуђена држава са више од 7.600 острва и око 110 милиона становника тренутно пружа Сједињеним Државама на коришћење чак девет војних база на својој територији и убрзано се наоружава средствима која производе САД и њихови савезници попут Јапана и Републике Кореје.

Она однедавно на свом тлу држи и ракетни систем "Тифон", који не само што може да покрије оближњи Тајван и Тајвански мореуз, већ и досегне дубље у ваздушни простор и територију матице Кине.

Сва та војна услуга Сједињеним Државама, која наравно делом иде и у прилог интересима Маниле, јер она има територијални спор са моћним суседом Кином, међутим, није била довољна да умилостиви америчког председника да у битнијој мери обори царине од 20 одсто на филипинску робу. Филипински грех је, чини се, то што је у 2024. години имао суфицит од пет милијарди долара у робној размени са САД.

По окончању преговора са Вашингтоном, током којих је обећала потпуно укидање царина на америчке аутомобиле, већи бесцарински увоз лекова, соје и пшенице из САД, те динамичније куповине америчког наоружања, филипинска влада је добила обавештење о "великодушној" редукцији царинске стопе за читавих један одсто.

Парадоксална политика?

Филипини су добра илустрација парадокса у Трамповој политици који су истакли познати економисти попут америчког нобеловца Џозефа Стиглица, који је изјавио да је дефицит у трговини са сиромашним земљама које имају пољопривредне производе које САД не производе природан, јер поједине биљне културе просто не успевају у САД и јер те државе немају куповну моћ која би им омогућила да увезу битније количине скупљих, индустријских производа из САД. Главни извозни артикли Филипина у САД, поред текстила, јесу банане, ананас, манго и производи од уља кокоса – отуд не постоји рационални разлог зашто би Вашингтон у суфициту Филипина видео некакву економску експлоатацију и оптерећивао се тиме да успостави равнотежу или паритет у међусобној робној размени са њима.

Одлука председника Трампа иде и против конвенционалног размишљања по којем је мудро правити разлику у степену кажњавања између војно-политичких савезника и противника. Као ни у случају Јапана, Републике Кореје, па и Европске уније, статус вишедеценијског геополитичког савезника не само да није поштедео Филипине од царина, него им није донео ни прижељкивани ниво од десетак процената, какав је, рецимо, одређен оближњем Сингапуру.

"Шминкање" резултата

Филипински председник Фердинанд Маркос млађи покушао је да "нашминка" такав исход преговора, односно симболичну редукцију од један одсто представи као успех његове владе.

"Један проценат може да се учини као мали уступак, али када се то прерачуна у реални економски ефекат, то је значајно остварење", изјавио је он.

Ово без обзира на то што се на Филипинима очекивало да царине буду сведене бар на 15 одсто, ако не и ниже. Такође, без обзира на то што је Трамп у априлу, када је почео са одређивањем царина у односу на иностранство, за Филипине прво био "одрезао" повољнијих 17 одсто (да би се касније предомислио и започео шаховско отварање са претњом царинама од 20 процената).

Филипински лидер, додуше, можда заиста има разлога за задовољство. Један је, могло би се рећи, трауматске природе. Односно, мада је издејствовао поштеду од само један посто, која се многим азијским аналитичарима чини занемарљивом и показатељом немоћи његове државе, када се узме у обзир да су неке друге земље након преговора с Трамповим тимом кажњене повећањем царина, он може себи да каже да је добро прошао, јер га је "силеџија из школског дворишта", како америчког лидера називају поједини коментатори у Азији, помиловао, док су друге жртве, метафорички речено, добиле још батина.

Такође, царине од 19 одсто у појединим секторима, као што је склапање јефтине електронике и кућних апарата, дају Филипинима компаративну предност у односу на друге земље југоисточне Азије, попут Тајланда, Малезије или Индонезије, против којих су одређени осетно виши намети.

Ипак, сигурно је да је врло мало оних на Филипинима који мисле да њихова сиромашна земља, која под Маркосом верно служи геополитичким интересима Вашингтона у његовој борби за опкољавање Кине и настојању да се Тајван потпуно од ње одвоји, заслужила то што јој је Трамп приредио и да је ублажавање царина од само један одсто успех. Поред изразите неједнакости између две стране, део критика везан је и за чињеницу да договор са Американцима не садржи никакве детаље, као што су, рецимо, рок трајања царина или пресек по индустријским гранама, нити прецизира ишта о новим лиценцама и стандардима за артикле америчког порекла.