Тешка вербална паљба Филипина по Кини илити зауздавање кинеских амбиција према Спратли острвима

Фердинанд Маркос млађи, филипински председник, на позив организатора 31. маја је одржао уводни говор на Безбедносном дијалогу Шангрила, који се традиционално одржава у истоименом хотелу у Сингапуру и окупља шефове држава, министре одбране, аналитичаре и представнике војне индустрије из Азијско-пацифичког региона и шире.

Маркос је слично другим виђеним говорницима, отворено изнео политичко безбедносну стратегију своје земље, а његово обраћање бројним званицама у Сингапуру привукло је посебну пажњу због свог оштрог тона када су у питању односи са моћним прекоморским суседом Кином.

Поново у крилу бившег колонијалног господара

Наиме, филипински председник је, упркос томе што је Кина највећи спољнотрговински партнер његове државе и његова прва званична посета иностранству ван региона југоисточне Азије била управо Пекингу, на важној међународној сцени у Сингапуру, осуо жестоку вербалну ватру по Кини због њених амбиција према Спартли острвима.

Филипински лидер, који је на кормило државе дошао пре две године, наследивши у свету познатог претходника ексцентричног Родрига Дутертеа, током целог говора одисао је самоувереношћу, односно, снажним уверењем да је правда у територијалном спору са најмногљуднијом земљом света у вези Спратли острва на страни његове државе.

Маркос млађи, син диктатора који је две деценије у блиској сарадњи са Вашингтоном водио борбу против филипинских комуниста и муслиманских устаника, по доласку на власт драстично је променио спољно-политички курс свог претходника Дутертеа, који је настојао да ублажи сукоб Маниле и Пекинга око територија у Јужном кинеском мору и на тај начин привуче крупан кинески капитал за свој дивовски пројекат изградње и ревитализације саобраћајне, пољопривредне и енергетски инфраструктуре популарно познат као "Гради, гради, гради".

Дутерте не само што је флертовао са кинеском владом, већ је био спреман и да поручи руско наоружање за своју армију како би умањио традиционално снажан амерички утицај на филипинску армију и политику.

Привремено је суспендовао и војну сарадњу са САД, али је због отпора у филипинској армији и другим друштвеним структурама крајем свог шестогодишњег мандата ублажио антиамеричку реторику и, након што су почели сукоби у Украјини, чак одустао од набавке руских транспортних хеликоптера.

Обављање веза са Вашингтоном

Његов наследник Маркос, не само што је по доласку на власт сместа обновио везе са политичким и војним врхом у Вашингтону, већ је убрзо дозволио приступ америчким трупама у још четири филипинске војне базе, чиме се број касарни и упоришта у којима Американци на Филипинима могу да ротирају своје трупе и држе наоружање и залихе попео на девет.

Ваља обратити пажњу на то да су чак три од четири нове базе у филипинске базе у које су Американци, иначе бивши дугогодишњи колонијални господари Филипина, добили приступ налазе на крајњем северу острва Лузон, недалеко од Тајвана.

Штавише, Маркос је ушао и у преговоре за давање додатних, нових локација на коришћење америчкој армији.

Шта војска САД вежба на филипинском тлу 

Под његовом палицом је недавно (у априлу) одржана и крупна традиционална заједничка војна вежба "Баликатан", у којој је учествовало чак 16.000 америчких, филипинских, и по први пут у историји, аустралијских и француских војника.

Штавише, њено поприште су била острва из ланца Батанес, која се налазе на само пар стотина километара од Тајвана, и на по туризму познатом филипинском острву Палаван, које је најближе спорном архипелагу Спратли.

Чак 11.000 учесника те вежбе били су припадници америчке армије.

То све указује на могућност да би америчка војска и њени савезници могли да са филипинске територије интервенишу у Јужном кинеском мору и нарочито у случају да кинеске снаге покушају опкољавање или војну интервенцију на Тајвану, те представља крупну провокацију за власти у Пекингу, које то пацифичко острво виде као неотуђиву територију Кине.

Политичари и војни аналитичари на Филипинима, такве потезе своје владе правдају тиме да би се у случају рата у Тајванском мореузу око 220.000 филипинских држављана који раде на Тајвану нашли у опасности, те да би била потребна њихова евакуација преко канала Баши, који га одваја од Филипина (острва Батанес).

Вербални атак на кинеске територијалне претензије

Филипински председник отворио је свој говор у Сингапуру речима да се радује томе што ће ускоро потписати закон који ће јасно дефинисати поморску зону која припада Филипинском архипелагу и тако разјаснити географски опсег морске територије његове државе.

Нагласио је да је његова држава у дефинисању своје морске територије поступала на начин који приличи одговорном члану међународне заједнице који поштује закон.

Односно, филипинска влада се руководила одредбама Конвенције Уједињених нација о законима мора (УНЦЛОС) и придржавала одлуке Сталног арбитражног суда у Хагу који је 2016. године пресудио да историјски аргументи Кине о суверености те земље над острвима Спратли нису основани, што иде у прилог влади у Манили.

Штавише, Маркос у истицању оправданости филипинске политике није штедео другу страну, већ се сместа упустио у вербални напад на власти у Пекингу, рекавши: "Наша делатност је у очигледној супротности са одрешитим поступцима чији је циљ пропагирање претераних и неоснованих тврдњи, застрашивање и обмана", и додао: "Ми смо наше тврдње подвргли истрази водећих светских правника, па граничне линије које смо оцртали не потичу просто из наше маште, него из међународног права".

Критику политике кинеске владе Маркос је пропратио и емотивним изливима патриотизма, рекавши да су Филипинци "спремни да заштите своју суверену домовину до последњег квадратног милиметра" и да "никад неће попустити", као и драмским ефектом отелотвореним у реченици да "животворне воде Западног филипинског мора теку венама сваког Филипинца". (У Манили део Јужног кинеског мора између Филипинског архипелага и острва Спратли називају "Западно филипинско море").

Подређеност Вашингтону упркос жељи за суверенитетом

Млађи Маркос, чији мандат траје до 2028. године, изјавио је и да стратешко надметање између Кине и САД прожима политички пејзаж у региону Индо-Пацифик и да тај ривалитет ограничава стратешки избор држава у њему, погоршава постојеће проблеме и ствара нове бебедносне дилеме.

Сматра да Асоцијација нација југоисточне Азије (АСЕАН) има важну улогу у погледу остваривања стабилности у индо-пацифичком региону и да у међународним односима сувереност држава мора остати света.

Маркос је нагласио и да земље АСЕАН-а морају бити главни актери у догађајима који се одвијају а не посматрачи, односно, „главни јунаци у својим колективним причама".

Изнео је сугестију да "динамика крупних земаља" (што је алузија на начин на који кинеских политичари говоре о својој држави) представља наметање хијерархијској уређења земљама АСЕАН-а и да оне не треба дозволе да се у регион врати (хладноратовски) дух изградње сфера утицаја.

Алудирајући на чињеницу да НР Кина последњих десетак година војно утврђује атоле и острва у Јужном кинеском мору, при чему се сукобљава са више земаља југоисточне Азије, он је рекао и да је заједничка визија чланица АСЕАН-а да то море треба да буде простор мира, стабилности и просперитета, али да је остварење те визије "нажалост далеко због незаконитих, агресивних, присилних и обмањујућих чинова који нарушавају наш суверенитет".

Интересантно је, међутим, да упркос примедбама о штетном надметању две велике силе, наметању сфера утицаја и о томе како земље АСЕАН-а треба да буду субјекти а не посматрачи догађаја, Маркос види опредељење своје земље за стационирање мноштва америчких трупа на својој територији и блоковско сврставање уз Вашингтон као корисно за одржање мира и стабилности. Наиме, за њега, је "стабилизирајуће присуство САД суштинско за мир у региону".

Између САД и Кине, између безбедности и економије

Маркос је у свом говору у Сингапуру најавио да ће његова земља у будућности радити на снажењу својих војних капацитета и пројектовању моћи тамо где треба, те да ће наставити да јача свој савез са Сједињеним Америчким Државама и стратешка партнерства са Аустралијом, Јапаном, Јужном Корејом, Индијом, Вијетнамом и другима.

Док су три првопоменуте државе дубоко посвећене војном савезу са Вашингтоном и на својој територији угошћавају америчке трупе, друге две имају територијални спор са Кином и стога настоје да јој се (у већој или мањој мери) супротставе.

Филипини се, међутим, суочавају са немалом дилемом у том свом приступу одбрамбеној и спољној политици, јер мада Манила нарочито у спрези са Вашингтоном, Токијом и Сеулом сада плански ради на смањењу своје економске зависности од кинеских инвестиција, технологија и тржишта, Кина и даље остаје њен највећи спољнотрговински партнер.

Та дилема, дакле, једноставно се може дефинисати као тежак избор између безбедности и економске добробити, јер је највећи геополитички противник Филипина њихов најважнији економски партнер.

Председник Маркос, по свему судећи, тај сложени чвор је пресекао тако што се определио за акценат на безбедности.