Американци траже начине да одрже корак са Кином у производњи војних бродова

Медији у источној Азији пишу да су крајем фебруара званичници америчке ратне морнарице обишли бродоградилишта у Републици Кореји и Јапану у настојању да привуку далекоисточне инвестиције, којим би могла да буду реактивирана војна бродоградилишта у САД.

Циљ је да се, у условима када незадрживо расте војна моћ Народне Републике Кине, умањи разлика у производном капацитету која је убедљиво на страни Пекинга јер, иако је америчка морнарица и даље знатно јача од кинеске захваљујући великом броју носача авиона и подморница на нуклеарни погон, она полако али сигурно губи тај примат, с обзиром на то да најмногољуднија земља света великом брзином увећава своје поморске ефективе.

Кинеска ратна морнарица, заправо, већ поседује највећи број пловила на свету, њих око 370. Тај број ће, процењује се, порасти на 400 крајем 2025. и 435 до 440 у 2030. године. С друге стране, САД имају мање од 300 војних бродова - број који би амерички адмирали волели да у скоријој будућности скочи на 380.

Кина је пре неколико година и уопште постала највећи произвођач бродова на свету, оставивши иза себе највеће такмаце у тој области – Републику Кореју и Јапан, те данас прави више од пола бродова које се годишње произведе у свету, док САД продукују мање од једног процента.

Опустела америчка бродоградилишта

Конкретно, секретар морнарице Карлос дел Торо је у фебруару обишао два бродоградилишта у Јужној Кореји, компаније "Ханва" и "Хјундаи", и једно у Јапану, које припада корпорацији "Мицубиши", у жељи да се увери у њихове могућности и убеди их да се укључе у производњу бродова за потребе америчке морнарице и обалске страже на самој територији САД.

Ако би оне својим капиталом, технологијом и знањем ушле у САД, у радионице и бродоградилишта попут оних у Лонг Бичу и Филаделфији, која су од деведесетих наовамо временом изгубила послове за војску, побољшала би се тешка ситуација у номинално највећој економији света, где је сада у функцији свега четири од некадашњих 13 бродоградилишта у јавном власништву која су у прошлости радила за потребе морнарице.

Интересантно је да на тлу САД војне бродове, упошљавајући локалну радну снагу, већ граде и одржавају две стране компаније: италијански "Фикантјери Маринет марин", који у Висконсину производи ракетне фрегате класе, и аустралијски "Аустал", који у Алабами прави стелт (литоралне) бродове и брзе транспортне глисере.

Друге форме могуће сарадње

Јужнокорејска и јапанска бродоградилишта до сада су само обављала хитније поправке на америчким бродовима током њиховог боравка у Азијско-пацифичком региону, али не и шире и сталне захвате, као што су редовно одржавање или ремонт. Ово је просто због проблема војне тајне, већ и стога што амерички закон налаже да се пловила чија је база у САД морају одржавати и ремонтовати у земљи, да би се обезбедило запошљавање домаћих радника.

Зато би, теоретски, уз одговарајуће измене америчког законодавства, сарадња јужнокорејских и јапанских компанија са америчком војском могла бити продубљена и тако што би оне на себе преузеле одржавање и ремонт америчких бродова у својим земљама.

Материјални и људски потенцијал које Јужна Кореја и Јапан имају су огромни - обе земље имају високо образовану, вредну и савесну радну снагу, те бескомпромисно поштују рокове. На пример, када је у питању капацитет, мада је Дел Торо у Јапану посетио само Јокохаму, компанија "Мицубиши" има још три бродоградилишта која би могла да раде на америчким бродовима: у Нагасакију, Куреу и Таману.

Идеја о томе да се јужнокорејска и јапанска бродоградилишта шире укључе у оправку и одржавање америчких ратних пловила први пут је процурила у јапанске медије у мају прошле године. Посета америчког секретара (министра) морнарице указује на то да се она већ конкретизује, па и еволуира пошто се сада говори о могућности да "Ханва", "Хјундаи" и "Мицубиши" праве читаве бродове за потребе америчке морнарице.

Закаснели покушај?

И док су, како показују кинеска достигнућа у областима попут технологије за освајање свемира или производње чипова, економске санкције које Вашингтон спроводи у односу на Пекинг не би ли успорио или омео раст његове економске и војне моћи – већ закаснеле, могуће је да је реакција коју у односу на раст кинеске морнарице сад спроводе амерички морнарички и државни врх ангажовањем производних и људских потенцијала својих далекоисточних савезника – правовремена. Јер, рецимо, САД имају 11 носача авиона с одговарајућим борбеним групама у употреби, док Кина за сада има само два, мада се и трећи полако уводи у састав оружаних снага – под претпоставком да Пекинг заиста жели да се осетно приближи америчкој морнарици у том сегменту, требале би му деценије да то учини.

Наравно, треба имати на уму да Вашингтон у својим геополитичким пројекцијама циља на војну доминацију свим светским морима, што, чини се, бар за сада, није случај када је у питању спољна политика и војна стратегија Пекинга, па у том смислу, Кини вероватно није ни потребан број носача авиона или подморница наоружаних нуклеарним пројектилима које поседују САД. Радије, за њену стратегију и амбиције, јачање обалских ракетних снага и умножавање ратних бродова попут фрегата и разарача, како то и чини последњих деценија, могу бити прикладнији, бар на краћи и средњи рок.

Да номинално највећа економија света, која је у време Другог светског рата и деценијама након њега била иза 40 посто све индустријске производње у свету, сада мора, не само у продукцији чипова и артиљеријских зрна и друге муниције, већ и у производњи читавих војних пловила да тражи технолошку и економску помоћ од својих клијент држава, приповеда о степену деиндустријализације и нерезонског трошења новца у њој.