Кинески змај и амерички белоглави орао – игра моћи око Tајвана

Амерички адмирали и генерали последњих година лицитирају датумима када ће Народна Република Кина наводно напасти Тајван. Највише се помиње 2027. година, јер тада истиче трећи и вероватно последњи мандат кинеског председника Си Ђинпинга.

Он, тврде амерички политички коментатори, жели да уђе у историју као државник који је повратио Тајван под окриље матице и гаји посебне емоције према тој одбеглој кинеској провинцији јер је у младости обављао функцију заменика градоначелника у обалском граду Сјамену, у чијој непосредној близини се налазе мања острва под контролом власти у Тајпеју.

Те године се навршава и сто година од оснивања војног крила Комунистичке партије Кине, односно, оружаног устанка партије и грађана у Нанчангу против Чанг Кај Шекове владе, који се слави као дан кинеске армије.

За Кинезе који су склони усаглашавању важних политичких догађаја и активности с историјски битним датумима, сматрају Американци, стогодишњица од оснивања армије је још један мотив да предузму војну интервенцију против Тајвана.

Иза свега, кажу амерички стратези, налази се и свест руководства у Пекингу да, с обзиром на то да се у истраживањима јавног мњења на Тајвану за уједињење са матицом изјашњава само једноцифрени проценат испитаника, њихов план да постепено остваре контролу над њим кроз економско и културно зближавање није успео. Ту је и чињеница да је Народноослободилачка армија Кине сада довољно јака да предузме логистички и војно врло захтевну инвазију на то острво са 23,5 милиона становника.

Ко прижељкује сукоб 

Неки од противника идеје да Вашингтон треба да очува доминацију у Источној Азији тако што ће се, ако треба, војно умешати у евентуални сукоб на Тајвану, међутим, оцењују да такве спекулације, као и снажна медијска кампања демонизације Кине која се из недеље у недељу, из месеца у месец перпетуира новим оптужбама за кршење људских права и агресивност, представљају оно што се у психологији назива пројекцијом – приписивање сопствених жеља и намера другоме.

По тој школи мишљења, Пекинг не прижељкује војну интервенцију на Тајвану јер би она коштала пуно живота, проузроковала нове економске санкције Запада и на самом Тајвану изазвала вишедеценијску мржњу према матици. Напротив, скори рат на Тајвану прижељкује Вашингтон.

То је стога што услед интензивног економског и војног јачања Кине брзо губи војну и технолошку предност, те би му одговарало да се сукоб којим би се продубиле поделе између Кинеза у матици и на Тајвану и комунистичка држава исцрпла и дестабилизовала деси пре него што се вага моћи бесповратно нагне на њену страну.

Дискусије и спекулације о томе да ли ће ускоро избити рат на Тајвану и да ли ће се САД у њега умешати зато усмеравају пажњу на однос економске и војне моћи Вашингтона и Пекинга.

Економске релације

САД су номинално и даље највећа економија света, али, када се бруто друштвени производ прилагоди ценама, односно трошковима производње и потрошње, Кина реално поседује највећу економију света још од 2016. године.

Та азијска земља је највећи светски произвођач и извозник. Она је одговорна за око 29 одсто светске производње, дупло више него САД (16 одсто). Око 15 посто светског извоза отпада на Кину.

У овом тренутку две трећине земаља света имају већу трговинску размену с том комунистичком државом него са САД.

Даље, Пекинг има девизне резерве у износу од 3,1 билион долара, док САД поседују само 242 милијарде. Амерички јавни дуг износи 129 процената БДП-а, док је кинески 45 посто. Такође, Кина, која има четири пута већу популацију од САД, има готово пет пута већу радну снагу и осам пута више инжењера и научника од САД. Стопа незапослености у Кини (5,3 одсто) за један проценат је мања него у САД.

Кина последњих деценија вртоглавом брзином развија своје производне капацитете док производни сектор у САД деценијама опада, у чему знатану улогу има пребацивање фабрика у Кину и другде у иностранство и ангажовање кинеских, тајванских и других страних компанија за производњу по уговору. То је убрзало трансформацију америчке економије из производно оријентисане у економију чији стуб су услуге и финансије.

Конкретно, у Сједињеним Државама сада 19 посто БДП-а отпада на индустрију, док у Кини она учествује са чак 40 одсто у укупном обиму економије.

С друге стране, економски гледано, САД имају велику предност у БДП-у по глави становника, односно животном стандарду. По прорачунима Међународног монетарног фонда, он износи око 75.000 долара, док је кинески нешто мањи од 13.000. Очекивани животни век у највећој држави северноамеричког континента је 79 година, у односу на 77 у Кини.

Такође, САД предводе свет када су у питању директне стране инвестиције. Оне су у тој земљи у 2021. години износиле 367, а у Кини 181 милијарду долара.

Осим тога, САД и даље финансијски доминирају светском економијом, јер се око 60 посто трансакција на планети обавља у америчкој валути и Вашингтон контролише највећи међународни електронски систем плаћања Свифт.

Војна економија две земље

САД, које одвајају чак око 800 милијарди долара годишње за одбрану, троше на војску више од следећих једанаест земаља заједно. Мада је издвајање Кине за одбрану порасло 12 пута у периоду од 2000. до 2020. године, САД и даље имају номинално скоро четири пута већи војни буџет од Кине. Међутим, реална разлика између две земље у улагању у армију је много мања, јер су трошкови производње за потребе војске и плате осетно мање у Кини.

Такође, у последње две деценије лавовски део новца који је Вашингтон трошио на одбрану отишао је на финансирање присуства у Авганистану и Ираку и на наоружавање тамошњих војски, те вођење рата против исламистичких група.

Уопштено говорећи, Американци пуно троше на одржавање и комуникацију међу својим базама, којих у свету, сматрају аналитичари има преко 700.

Једноставно речено, САД се материјално исцрпљују зарад одржавања глобалне хегемоније, проблем који се значајно продубио огромним издвајањима за помоћ Украјини, док влада у Пекингу своје ресурсе каналише искључиво у сопствене снаге концентрисане на својој територији, будући да у иностранству за сада поседује само једно упориште, логистичку базу у државици Џибутију у Источној Африци, која служи за подршку у борби против гусара у Аденском заливу и уз обалу Сомалије.

Дакле, из наведеног се види да Кина троши на војску у својој земљи из реалних прихода, док са друге стране, САД практично троше новац који је у доброј мери стечен задуживањем на пројектовање војне моћи широм света. То много више кошта од улагања у одбрану сопствене територије, па, рецимо, синолог и бивши амерички дипломата Чез Фриман оцењује да САД данас заправо понављају грешку која је довела до колапса Совјетског Савеза, јер на војску троше суме које реално не могу да себи приуште и притом занемарују домаћу економију.

Такође, док су САД трошиле стотине милијарди долара на бесперспективне пројекте стабилизације и обнове у Авганистану и Ираку, Кина је кроз своју иницијативу "Појас и пут" градила инфраструктуру широм света, чиме је стекла велики међународни престиж и утицај.

Чак 149 земаља света укључено је у тај глобални програм у којем је билион (хиљаду милијарди) долара кинеског капитала убризгано у инфраструктурне пројекте широм света.

Војна моћ две земље с фокусом на Тајвану

Кина је оставила Сједињене Државе иза себе када је у питању развој неодбрањивих хиперсоничних ракета и број војних бродова. САД, међутим, имају велику предност у ватреној моћи и технолошком квалитету морнарице и ваздухопловства.

И док Кинези својим противбродским ракетама, нарочито хиперсоничним, могу да пониште знатну америчку надмоћ у броју носача авиона, сматра се да су нуклеарне подморнице САД технолошки супериорне у односу на кинеске и да би могле да нанесу велику штету кинеским снагама у случају оружаног сукоба у околини Тајвана.

Велики адут Вашингтона је ланац америчких војних база који опкољава Кину са истока и југоистока, а који се протеже од Јапана на северу до Филипина на југу.

Наравно, просто поређење између две државе не узима у обзир још једну (велику) стратешку предност Вашингтона – мрежу војнополитичких савеза као што су НАТО и Квадрилатерални форум о безбедности у које су укључене земље с чак четири континента: Северне Америке, Европе, Азије, Аустралије.

У непосредној близини матице Кине и Тајвана, као традиционални савезници САД истичу се азијске економске и војне силе Република Кореја и Јапан. Мада географски нешто удаљенија, важну геостратешку улогу у опкољавању и сузбијању Кине игра и Аустралија. И Индија, која са Пекингом има крупан територијални спор у Хималајима, у склопу другог од два поменута војнополитичка оквира делује у циљу обуздавања његовог утицаја на Индијски океан и Јужну Азију.

Ван тих организација, у непосредном окружењу Кине блиске војне односе са САД поред Тајвана негују и Филипини, па и Сингапур. И Нови Зеланд сарађује са САД у војном надзору јужног Пацифика.

И док Кина развија економске и војне односе са Русијом, војнополитички савези које је изградио Вашингтон чвршће су интегрисани када су у питању командовање, компатибилност у опреми или уступање територије и војних база савезницама. Они су велики резервоар ресурса на које би Вашингтон могао да се ослони у вођењу евентуалног рата против Кине.

И Кина има адуте 

Међутим, када је реч о могућем сукоб на Тајвану, Пекингу наруку иде географска близина тог острва, односно чињеница да цела кинеска морнарица и пола ваздухопловства могу одмах да се укључе у борбу, док би Сједињеним Државама требале недеље да пребаце све потребне снаге у рејон дејстава.

Наиме, кинеско ваздухопловство, верује се, има преко 2.000 ратних авиона, од чега се око 1.000 налази на аеродромима с којих могу да досегну Тајван. Такође, ракете кинеске противваздушне одбране практично покривају и простор над Тајваном.

Даље, Кина је у протеклих неколико година престигла Јапан и Јужну Кореју по продукцији пловила и сада је највећи градитељ бродова на свету, те земља која поседује највише бродоградилишта на планети. Кинеска војска у свом саставу има око 360 бродова, а САД мање од 300. Када се узме у обзир да, укључујући цивилну бродоградњу, Кина прави 40 одсто свих бродова света, а САД и њени европски савезници један посто, јасно је да ће кинеска војна морнарица и у будућности расти доста брже него америчка.

Штавише, Вашингтон процењује да Кина има око 2.500 балистичких и крстарећих ракета средњег и великог домета које могу да покрију целу Јужну Кореју, Јапан и Гуам, где се налазе америчке снаге које би могле да се умешају у евентуални сукоб око Тајвана.

Променљива једначина моћи

Чињеница да Кина поседује чак два и по милиона војника у редовном саставу не мора бити пресудна јер би евентуални рат за Тајван превасходно био вођен ваздухопловним, ракетним и поморским снагама, односно јединицама које се састоје од специјализованог, професионалног састава чија обука дуго траје и не може се лако заменити (као што су подморничари, пилоти или падобранци).

Односно, бројност војника би могла да дође до изражаја тек у поодмаклој фази рата, приликом искрцавања, у случају да Пекинг има намеру да физички запоседне острво и да је успео да скоро потпуно елиминише тајванску морнарицу, ваздухопловство и обалску артиљерију скупа са америчким снагама које их подржавају.

Предност коју би Кина у конвенционалном и географски ограниченом рату имала у погледу концентрације снага на малом простору, САД ових дана настоје да умање отварањем нове базе на пацифичком острву Гуам и јачањем војних веза са Филипинима, где већ држе складишта муниције, опреме и делова и одржавају многе војне вежбе, а где ће, чини се, ускоро и поново почети да перманентно стационирају своје трупе.

То би, скупа са већ постојећим значајним америчким ефективима на југу Јапана и Гуаму, требало да помогне у мењању једначине евентуалног отвореног сукоба Кине и САД око Тајвана, која све више нагиње у корист Кине.

Континуирано економско и војно јачање Кине угрожава доминантни положај САД у свету, те наговештава крај доба једнополарног светског поретка. Неспособност политичке елите у Вашингтону да прихвати мултиполарно уређење света као неминовност или ситуацију која може бити од користи за обе стране налази се иза све гласнијих и бескрупулознијих осуда Кине и провокативних активности као што су економско санкционисање Пекинга, појачано снабдевање Тајвана оружјем и упућивање политичких делегација високог ранга на то острво, које сугеришу одступање од прокламоване политике поштовања целовитости и територијалног интегритета Кине.

У условима заоштравања реторике и ескалаторног деловања, када се дипломатија и трговина гурају у запећак, расте могућност оружаног конфликта на Тајвану и војног сучељавања двеју великих сила. Због тога је разумевање (променљиве) једначине војне и економске моћи, чији су обриси овде исцртани, све важније.