Сузана Шретер о академском свету: Слобода од државе није слобода од контроле

Сузана Шретер је студирала антропологију, социологију, културолошке и политичке науке у Мајнзу, где је до 1997. радила на Институту за етнологију и афричке студије. Након тога прелази на Гетеов универзитет у Франкфурту на Мајни, где је до пензионисања водила Франкфуртски истраживачки центар за глобални ислам/FFGI. Предавала је на америчком Јејл универзитету.

Као професорка-емерита је остала на Унивезитету у Франкфурту. Ту последње две године са тимом поставља "на ноге" Центар за исламске студије, који ће деловати као истраживачки "хуб", центар за трансфере знања у немачкој и европској универзитетској мрежи. Истраживања су груписана око генералне теме, етнологије колонијалног и постколонијалног поретка.

Ауторка је бројних књига. Поред већ споменуте о новом културном рату, ту су, да споменемо само неке, "Бог је ближи од каротиса. Религиозни муслимани у Немачкој" (2016); "Норме и конфликти у плуралистичким друштвима" (2017); "Политички ислам, стрес-тест за Немачку" (2019); "Алахови каравани" (2021); "Глобално пропао? Запад између хвалисања и самомржње" (2022).

Шта Сузане Шретер говори, какве ставове заступа, чиме је изазвала академски мејнстрим да, у српској фрази би се рекло, ђоном крене на њу? Рецимо, каже да мушкарци-мигранти из муслиманских земаља морају да се прилагођавају културним правилима овдашњих друштава, а не обрнуто.

Каже да је после масакра који је извео Хамас 7. октобра 2023 и израелске реакције на њега, дошло до "узнемиравајућег савезништва" на немачким, уопште европским и америчким универзитетима, до процеса "који је ујединио десне, леве и муслиманске антисемите".

У интервјуу за бечки (углавном) конзервативни лист Ди пресе (Die Presse), она третман колега означава немачком речи "руфморд", или убијање угледа. То би била демонтажа нечије личности, са циљем да се обезвреди његов или њен професионални статус. И заиста, ако се претраже реакције на њене књиге и предавања, видеће се да се већина колега не бави резултатима њених истраживања, него се жале да она "не зна да ради".

У интервјуу за бечки лист, ауторка сматра да "канселовање" остаје велика тема међу академицима. Исто тако, да су односи унутар тог миљеа све бруталнији, до тога да мењају суштину и смисао научног рада. Једна од њених теза је да се ствара нови колективизам, и то на универзитетима, који су од настанка пре добрих осам векова увек били центри индивидуализма.

По Шретеровој, не само у овом него и у претходним наступима у јавности, на западним универзитетима се све мање учи и предаје, а све више води политика и то, још један парадокс, управо у одсуству мешања са стране државних и партијских политика. Академски интелектуални погони се данас не цензуришу ни из државе, ни из, било некада, цркве, већ из своје властите средине.

Сумирано, универзитети су постали политичке машине par excellence. На националном плану се само разликују мотивациони фактори, што добро показује случај Србије.

За гледаоце и читаоце РТС-а објављујемо превод интервјуа (14.11.) који је Шретерова дала за бечки Die Presse. Разговор је водио новинар Карл Гаулхофер:
(одавде на доле је превод из Die Presse)

Шретер: "На универзитетима влада присилно покоравање"

П: У Немачкој сте врло познати, тамо важите за "контроверзну" етнологињу. Како сте дошли до тако високе јавне препознатљивости?

О: Већ као професорка за југоисточне азијске студије сам се интензивно бавила исламизмом. Одатле се у Франкфурту 2008 развио истраживачки пројекат за читав тим. То ме је довело у конфликт са колегама, који желе да се о исламу говори само позитивним терминима, у смислу подршке одабраних личности, релативизације, чак до прећуткивања екстремистичких струјања.

Бавила сам се свим варијантама ислама – либералним, феминистичким и фундаменталистичким. Из мојих студија је 2014. настао посебан истраживачки центар, са намером да се сазнања до којих дођемо испоруче друштву. Наш циљ нису само предавања, већ конференције и јавни наступи. Тако је и почело. Против неких од тих наступа су организоване демонстрације, скупа са захтевима да ме се избаци са факултета.

П: Да ли вас је то лично погодило?

О: Наравно да ме је погодило, шта мислите. Посебно зато јер критичари ниједног момента нису покушали да разговарају са мном. Све моје понуде за сусрете и разговоре су одбијене.

А то су некад биле колеге које познајем годинама, кућни пријатељи који су долазили на рођендане и породична славља. Сад су одједном почели да потписују јавне петиције да ме се избаци с посла. То је тако подло. При томе се ишло циљано на мене као особу, без шансе да се браним.

Претпостављам да једноставно нису имали довољно аргумената против мог рада, па су дошли с леђа. Било је и оних, то сам после сазнала, који су итекако били на мојој страни, али се нису усуђивали да то јавно кажу.

Степен застрашивања који влада на универзитетима је невероватан. При томе се све догађа интерно. Подстицај долази од једне мале групе професора, активиста и студентских представника, који узимају слободу да говоре за све.

И то чине са невероватном агресијом, која иде до кампање за уништавање професионалног угледа неподобних.

Али добила сам и доста подршке, из политике, од либералних муслимана, од мигрантских организација. То ми је помогло.

Осим тога, време лечи све ране.

П: Који идеолошки фундамент стоји иза критичара ваших истраживања?

О: Постколонијална теорија, сасвим јасно. Она дели свет у злочинце и жртве. Злочинац је бели Запад, који се у тоталу види као расистички. На страни жртава стоје глобални Југ, мигранти и муслимани. "Злочинци" не смеју да кажу ништа критично о "рањивим групама".

Али та теорија, она ствара посао! Са новим академским колима које у двопрегу вуку два коња, Расизам и Деколонијализација, одједном су се у етнологији отворила многа истраживачка поља.

Од тога може добро да се живи. Може да се иде у медије, у образовање, може да се постане известилац за антидискриминизацију. Постколонијалне студије су изродиле огромно тржиште рада, које онда у повратном деловању храни читаву ту тематику. Без такве синергије се тренд не би одржао.

П: Али етнологија јесте компромитована наука, вероватно сте свесни тога. Етнологија има мрачну прошлост, још из времена колонијалних сила...

О: Да, и те мрачне прошлости би хтели да се ослободе у процесу ритуалног чишћења. Постколонијалне студије би хтеле да нас дефинитивно сврстају на страну добра, ако треба кроз застрашивање и ућуткивање. Прогласиле су се савезником потлачених и сад с те позиције религиозном жестином оптужују властито друштво.

Тако је наша професија од науке постала политика. Праве се фундаменталне грешке, губе се стандарди научног рада.

У првом плану више не стоје емпирија и транспарентна методика, већ добре намере, што је у суштини један активистички програм. Без престанка се конструишу рањиве групе, док су у стварности сваки мигрант, муслиман или транс-особа сасвим различити.

Покушава се да се комплексне и хетерогене групе вештачки згурају у хомогене, и то на основу малог броја гласова који се великом буком проглашавају за репрезентативне, иако нису оправдани емпиријом.

Ко се из "рањиве групе" усуди да изрази сумњу у свој произвољно склепан неравноправни положај, тај се одмах проглашава колаборатером, тај је "кућни роб".

Моје муслиманске колеге ми се жале да стално морају да понављају како су потлачени и обесправљени, иначе добијају назив мојих "кућних муслимана".

П: Жалите се да читава истраживачка поља нестају, или се прећуткују. Која на пример?

О: Историја робовласништва, рецимо. Робовласништво се обрађује у постколонијалним студијама искључиво као трансатлантска трговина робљем, где бели поробљавају црне. У међувремену постоје јако добри радови о трговини људским робљем унутар Африке.

На пример у Краљевини Бенин, чију палату су некад красиле Бенинске бронзе, предмети чувени у историји уметности и колонијализма.

Бенин је поробљавао своје суседе и успут добрано рушио и уништавао. Али у постколонијалној теорији се то само избленда и прећути. Код презентације Бронзи у музејима никад се не спомене да је Бенин материјал набављао од продаје робова Европљанима.

И арапско робовласништво је добро документовано. Али о томе се не дискутује, то се не спомиње, зато што постоји жеља да се сачува чиста доктрина. А она гласи: Варвари су били само белци.

Прећуткује се такође и да су први који су забранили робовласништво били Енглези. Тако се свесним радом стварају празни простори у академским истраживачким пројектима. За критичка миграциона и исламска истраживања ви данас не можете да осигурате финансије. Резултати ће се тек осећати, јер нестаје научни подмладак.

Ко је млад и има намеру да се тиме бави, већ је у старту изгубио каријеру. Онда се радије оде на другу страну. Кад западна наука више не обрађује важне теме, уништава саму себе. То је тако глупо, јер је наука један од наших најважнијих ресурса.

П: Али Немачка и Аустрија добијају најбоље оцене у рангирању научних слобода...

О: Да, зато што се мери уплитање државе у универзитетске политике. Овде држава не захвата у науку, и то је оно што се показује у рангирањима. Али таквим рангирањем није обухваћено да ли академски свет цензурише сам себе и којим методама.

Не гледа се да ли је неко интерно канселован из академског система, тако да му се дисертација не прихвата, или истраживачки уговор не одобрава, јер не одговарају политичкој агенди академског мејнстрима.

П: У САД Трамп масивно захвата у слободу науке на универзитетима. То вам не смета?

О: Наравно да ми смета! Али то што он ради је за све видљиво, док се канселовање из академског система одвија сакривено од ока јавности. Било је канселовања и у САД, често потпуно абсурдне ствари, које су се испоставиле као прави поклони за Трампа.

Осим тога, многи Американци прихватају Трампове интервенције, јер кажу: "Па ни пре није било боље". Када клатно превише оде на леву страну у подрезивању слободе, онда је нормално да крене у десно. Једно није боље од другог.

П: Woke-покрет је и код нас у Европи у повлачењу. На насловници најновијег "Фалтера", који је некад био његова перјаница, стоји "Woke is mom". Зар се тема није самим тим одјавила?

О: На универзитетима сигурно не! Они и даље иду с тим. Притисак за правилно гендер-обраћање, за лепезу заменица и полова, тај притисак је непромењен. Ако постоји контрапокрет woku, онда ће универзитети, на којима је све почело и где се развијало, бити последње институције које ће се повући из woka, или показати било какву самокритику.

Такође и зато што је ситуација младих људи у науци реално осетљива – ако се о њиховим публикацијама не говори на позитиван начин, ако им се уговори са факултетима не продужавају, онда су они готови. Они су напољу, истерани. Зато је на универзитетима тај унутрашњи притисак да се остане уз мејнстрим-идеологију екстремно велики.

За многе области то не игра никакву улогу. Али хуманистичке науке плаћају страховиту цену.

П: Ви сматрате да су случајеви обесправљености за мигранте у Немачкој "појединачни" и сумњате у испитивања према којима се 73 одсто миграната среће са расистичким третманом. Зар то није логично, ако се погледају велики успеси АфД и ФПÖ?

О: Знате ли ви да АфД у све већем броју бирају мигранти? Међу њима такође и доста муслимана, пре свега тврдо конзервативне присташе Ердогана.

Једно крило АфД-а се врло труди око тог дела електората. На екстремно десној страни нису само оне снаге које мисле да је ислам дошао из пакла. И Националсоцијалисти су добро сарађивали са муслиманима.

АфД и муслимански фундаменталисти данас у много чему деле поглед на свет. Непријатељи су им заједнички: феминизам, хомосексулаци, лезбијке, и наравно либерална мисао.

П: Какви су вам планови за даље?

О: Управо радим на томе да у Франкфурту оснујем експертску Академију за демократију и ислам, која би се бавила темељним истраживањима, организовала наступе и конференције, посредовала у преносу знања друштву.

П: Ви дакле и даље имате намеру да останете контроверзни?

О: У међувремену је то атрибут кога не желим да се одрекнем.