"Севернокорејски спутњик" за опстанак Кимове државе

Државна новинска агенција Демократске Народне Републике Kореје (KЦНА) објавила је да је у уторак увече по локалном времену Национална агенција за развој космоса успешно обавила лансирање првог домаћег извиђачког сателита.

Војни значај тог чина је огроман, јер упркос импресивном програму развоја ракетног и нуклеарног наоружања, Северна Kореја до сада није поседовала сопствена средства која би јој омогућила да из свемира осматра положај, кретање и активности ривалских снага.

С подршком Русије само је небо граница

Севернокорејске власти најавиле су наставак рада на постављању сателита за војне сврхе у Земљину орбиту, што ће сада, када влада у Пјонгјангу има подршку руских експерата, вероватно тећи релативно глатко.

Наиме, Северна Kореја је раније ове године (у мају и августу) у два наврата покушала да пошаље војне сателите у свемир, али у томе није успела.

Након тога, у склопу зближавања Москве и Пјонгјанга, које је отпочело посетом руског министра одбране Сергеја Шојгуа Пјонгјангу, севернокорејски лидер Kим Џонг Ун је у септембру отпутовао на руски Далеки исток, где га је домаћин, председник Владимир Путин, угостио управо на космодрому Восточни, одакле се у свемир лансирају руски сателити.

То је била јасна индикација намере Москве да подржи напоре Севера да побољша свој војни положај у односу на технолошки надмоћне америчке и њима блиске јужнокорејске и јапанске снаге када је у питању праћење кретања туђих снага и лансирања непријатељских пројектила, односно, навођење сопствених ракета на противничке циљеве из свемира.

И заиста, само два месеца након сусрета Путина и Kима, 21. новембра, нова севернокорејска ракета "чолима 1", названа тако по крилатом коњу из митског предања који у Северној Kореји симболише херојство, борбеност и брз развој, винула се у орбиту носећи извиђачки сателит.

Односно, сматрају поједини коментатори, руски експерти су у протеклих неколико месеци вероватно помогли да се уклоне технички проблеми у вези са носачем ракете сателита који су мучили севернокорејске инжењере.

Тиме су омогућили азијској држави да уклопи последњу коцкицу која јој је недостајала у материјалном мозаику потребном за ефикасно ратовање конвенционалним и нуклеарним ракетним наоружањем - ону сателитску, која се односи на рано упозоравање, лоцирање противничких ракетних лансера, командовање и навођење сопствених пројектила.

Западни медији јављају и да су управо путем сателита примећени нови радови у севернокорејским нуклеарним постројењима, који се тумаче као покушај модернизације, па поједини аналитичари изражавају забринутост да је Русија, могуће, пристала да кроз трансфер технологије и знања омогући Пјонгјангу и усавршавање процеса производње нуклеарних бомби.

Пропагандно поједностављивање ствари не пије воду

У западним медијима трансфери руске технологије у области ракетне и, могуће, нуклеарне технологије симплистички се описују као враћање услуге за артиљеријску муницију коју је Северна Kореја наводно испоручила Москви, али се такво гледање, чија је пропагандна намера да прикаже Русију као недовољно моћну да самостално води рат у Украјини, чини врло наивним.

Ово стога што је тешко замислити да би Москва откривала осетљиве стратешке тајне из области ракетне и нуклеарне технологије за топовске гранате и невођење пројектиле који се користе у вишецевним бацачима ракета, који су технолошки једноставна средства.

Разложније је сматрати да Русија кроз ближе везе с Пјонгјангом и војнотехнолошко подупирање Северне Kореје, с којом се граничи, настоји да оствари више, стратешке циљеве, као што су успостављање равнотеже снага на Далеком истоку и заштита залеђа државе (пацифичке обале) у тренутку када је очигледна намера НАТО-а и азијских савезника САД да је економски и политички изолују и кроз испоруке наоружања и муниције украјинској војсци војно ослабе (па можда и дубље дестабилизују и распарчају).

Да ли је дугогодишња политика изолације Севера погрешна?

Јужнокорејска армија је, као одмазду за лансирање севернокорејског војног сателита, објавила делимично повлачење из споразума са Пјонгјангом, који, ради смањивања тензија и избегавања ризика од сукоба, предвиђа уздржавање од осматрања простора дуж демилитаризоване зоне.

Истовремено, у проамеричкој штампи у источној Азији ових дана се појављују и гласови који тврде да су деценије санкција против Северне Kореје произвеле нежељени ефекат, у смислу да су ту комунистичку државу превише изоловале и практично гурнуле у наручје Русије и Kине.

Прошлог месеца у средства информисања је процурела вест да је Пјонгјанг одлучио да затвори више својих амбасада широм света, што је на Западу и у азијским државама који су његови војнополитички савезници (као што су Јужна Kореја и Јапан), протумачено као показатељ економског слабљења Северне Kореје.

Међутим, сада се може видети мишљење, да тај потез владе у Пјонгјангу Запад треба да узме пре као повод за бригу, него за ликовање. Односно, смањивање севернокорејског дипломатског присуства у иностранству треба видети као затварање у себе које је израз свести руководства да је отопљавање односа са Вашингтоном немогуће и као показатељ самоуверености да је економска (и војна) сарадња са Русијом и Kином довољна за функционисање државе.

Дуго година против Северне Kореје се спроводе строге економске санкције, чији је циљ да је приволе на одустајање од развоја нуклеарног и балистичког оружја. Међутим, јасно је да те санкције, којима су се добрим делом биле придружиле и Kина и Русија, нису успеле, јер комунистичка држава на северу Kорејског полуострва поседује више десетина нуклеарних бојевих глава, те ракете различитих домета које исте могу да испоруче на жељени циљ. Међу њима се налазе и интерконтинентални пројектили који могу да својим дометом покрију целу територију Сједињених Држава.

Kада се томе дода мрежа војних сателита, која ће омогућити правовремено откривање положаја и покрета непријатеља, те повећати прецизност његовог сопственог ракетног арсенала, јасно је да моћ одвраћања коју поседује Пјонгјанг врло велика и да непрекидно расте.

Извесно је и да ће у годинама пред нама Северна Kореја још више одвлачити пажњу и ресурсе које би Сједињене Америчке Државе и њихови азијски савезници радије посветили војном парирању Kини и Русији у Источној Азији.

Задовољство у Пјонгјангу?

Дакле, уместо даљих притисака, нека врста компромиса, који би обема Kорејама гарантовао безбедност, а који би подразумевао ублажавање или укидање санкција Пјонгјангу вероватно би био делотворнији од садашњег приступа, ако је циљ заиста постићи стабилност и учврстити мир на Kорејском полуострву.

Но, таква политика захтевала би доста храбрости у смислу да би било потребно поштено признање да дугогодишња стратегија изоловања и исцрпљивања Северне Kореје суштински није уродила плодом.

Прошлог месеца Пјонгјанг је посетио министар спољних послова Русије Сергеј Лавров, што се тумачи као припрема узвратне посете председника Путина Северној Kореји.

Медији у Источној Азији спекулишу да је Лавров вероватно својим саговорницима у севернокорејској престоници пренео и садржај разговора председника Путина и Си Ђинпинга у Пекингу, који је одржан током трајања форума "Пут и појас свиле" само дан раније.

Сигурно је да је Северна Kореја још увек заинтересована за то да је Вашингтон призна као нуклеарну силу, одустане од притисака кроз санкције и бројне војне вежбе са јужнокорејским снагама, те јој да чврсте безбедносне гаранције.

Односно, несумњиво је да би једна врста детанта са САД какав је покушан за време председниковања Доналда Трампа била најблаготворније решење за Пјонгјанг, јер би му омогућила нормалан економски и друштвени развој.

Међутим, сада када, као за време Хладног рата, поново може да се финансијски и војно ослони на Русију, режим у Пјонгјангу има више простора за маневар и може да буде сигурнији у свој, и опстанак своје државе. И он је, чини се, за сада задовољан тим развојем ситуације.