Невоље ЕУ са романтичном левицом и тврдоглавом десницом

Идејно гледано, Европска унија стоји на два стуба, емотивном набоју изјаве "никад више" којом су европске нације превазилазиле шок 1945. године, и рационалном преласку на дневни ред економске, политичке и друштвене реконструкције разрушеног континента.

У међувремену, емоција је постала посао, еуфорија се професионализовала, полет бирократизовао, па Унијини идејни стубови више не одају симетричну слику. Позив на разум покрио је емотивну глад - Унија је корисна, али више не и емотивно "хранљива".

То значи да се пројект заједничке Европе данас не обраћа срцима Европљана, већ њиховом уму, глави, разуму - чињеница која отвара простор крајњој левици и десници као историјски провереним "емотивцима" који се програматски муче са компромисима. Премда историјски поражена, та два политичка фронта актуелно делују са реваншистиких позиција, системски разарајући компромис који се зове ЕУ.

Пелинка, донедавно професор на Универзитету у Инсбруку, декан тамошњег Факултета политичких наука и директор бечког Центра за истраживање политичких конфликата, сада као емеритус професор на Европском универзитету у Будимпешти, нема илизија - Европска унија је компромис. Она је прагматичан пројект а не утопија, сачувај нас боже нових утопија!

Зна ли Центар шта му раде Десница и Левица?

"Заједништво" Левице и Деснице у опструкцији Уније као делатне политичке форме није декларисано, каже Пелинка. Не постоје тајни договори, нема завера, штабских докумената и непринципијелних коалиција - оно што леву и десну браћу и сестре држи на окупу је стратешко заједништво. Они, поједностављено речено, живе у отвореном браку постмодернистичке идеологије.

Пелинкина формула стратешког заједништва постаје добро разумљива ако се погледа структура Европског парламента (укупно 751 посланик), у коме странке крајње левице и деснице не седе свако у свом историјски ископаном рову, пардон клубу, већ су расуте између четири мања блока: реформатора, конфедералне левице, десних популиста и "солиста", односно оних који службено не припадају ниједној фракцији.

Најпре, колико је "несвета алијанса" Левице и Деснице опасна за опстанак Уније, о ком реду величина се уопште разговара? Ко делује и командује у тој "проклетој авлији" екстремног политичког спектра с оба краја?

Пројект Европске уније хода по танкој жици - њени политички представници се носе са изазовима на глобалној бини, али полажу рачуне на домаћој; они делују наднационално, а тресу се национално. "Непријатељи" Уније делују из процепа који настаје на тај начин. 

У бројчано најснажнијој евро-скептичној фракцији конзервативаца и реформатора (ЕЦР, укупно 73 места) тон дају британски Торијевци Дејвида Кемерона. Ту су још и економисти и академици окупљени у Алтернативи за Немачку (АфД) одлучни у намери да сруше евро и врате немачку марку, ту је пољска Партија права и правде, све скупа 22 странке, укључујући и једног хрватског "праваша".

После њих долази левичарска конфедерација (ГУЕ/НГЛ, заједно 52 места), у којој се одомаћило двадесетак партија, укључујући немачку Левицу као наследницу источнонемачких комуниста, затим француски Леви фронт, шпански Подемос, грчка Сириза, холандски, чешки, кипарски и шведски комунисти.

Трећа парламентарна фракција, Европа слободе и директне демократије (ЕФДД, укупно 46 места) функционише по правилима рајског врта десног популизма, у коме владају народни трибуни као британски Најџел Фараџ или италијански Бепе Грило.

"Тврда" десница, по духу времена добро извежбана и успешна у демократској либералној игри, сместила се, условно речено, у четвртом блоку (укупно 52 места), оном који није организационо повезан, већ њени чланови по вољи "солирају" у Европском парламенту: Национални фронт Мари Ле Пен, Слободњаци из Аустрије (Štrahe) и Холандије (Gert Vilders), италијанска Лега Норд, грчки неонацисти (Златна зора) и комунисти, расистички мађарски Jobbik, Нова пољска десница и један прави правцати националсоцијалиста из Немачке (НПД).

Обично сабирање места (73+52+46+52) не води неком оперативном закључку, јер нити све те странке и покрети подједнако радикално доводе у питање будућност Уније, нити су увек спремне, боље речено способне, да спроведу емотивну мобилизацију бирачког тела која би им омогућила нови распоред снага у парламенту, у крајњој линији разбила про-европске снаге Центра (демохришћани, демократска левица, либерали, доста зелених).

Весела Европа, тужна Европа

Али, у две ствари су дефинитивно успешни. Најпре у томе да Унију држе у континуираном стању градилишта. Иако је Унија далеко од несигурности "Скадра на Бојани" једне Југославије, она "није прешла тачку без повратка", закључује Пелинка. Још је увек могуће да се појаве пакосне десничарске виле и у мрачној европској ноћи разграде све оно што су генерације европских политичара рационално стварале по дану.

Њихов други успех може се представити графички: Класични политички спектар више не изгледа као линија на чијим су се крајевима сместиле крајња левица и крајња десница. Он данас пре има облик савијене линије чији се десни и леви крајеви додирују у кружници стратешког партнерства.

Сигурно да је класична шема лево-десно почела да губи релевантност и пре него што су снаге окупљене на њеним крајњим политичким координатама, Пелинка их зове "екстремистима", почеле да раде на успоравању европског пројекта. Проблем, међутим, није у томе да је та шема нестала, већ да су њене коалиције постале волатилне и непредвидиве.

На пример, пројекат европског устава заустављен је пре десет година референдумима у Француској и Холандији. У обе земље су тада на власти били конзервативци - у Француској Ширак, у Холандији Балкененде. Ни један ни други нису били у законској обавези да сазову референдум; шта више, у две године уочи изјашњавања заговорници европске интеграције су били у вођству.

Шта се догодило? Иако је европски устав био заједники пројект конзервативаца и социјалиста, француски социјалисти су се из домаћих политичких разлога понашали као да се он њих не тиче. "Лева" група француских социјалиста (Фабиус) се функционално одвојила од "матице" и сврстала на страну комуниста и Националног фронта, па је устав стављен ад акта. Ситуација у Холандији је била слична.

Или још даље: године 1952. су Француска, Италија, Западна Немачка и земље Бенелукса, управо окупљене у претечи Уније, Европској заједници за угаљ и челик, договориле стварање Европског одбрамбеног савеза. У гласању у француском парламенту 1954. године, социјалисти и конзервтивци су се солидарисали са странкама екстремне левице и деснице, одбијајући да ратификују уговор који би допустио "наоружавање Немачке". Само годину дана после тога, Немачка је ушла у НАТО - оно што су се Европљани нећкали, направили су Американци.

Или актуелан пример: иако је део најбројније европске фракције хришћанских демократа и конзервативаца (ЕВП, 218 места), хрватски ХДЗ пактира са екстремном друштвеном десницом, заједно с њом руши владавину права, у завршници руши властиту државу.

Гледано са европске осматрачнице, није битно шта се у властитој или туђој интерпретацији зове екстремном левицом или екстремном десницом, већ како се оне стратешки додирују или између себе, или са странкама центра, које некад код куће опортунистички руше оно што су конструктивно договориле у Бриселу.

Глобализам и "фантомски бол" националне државе

Оно што Пелинка на скоро 200 страница систематски разлаже, историјски подупире и статистички доказује је следеће: Европска унија је паметан и рационалан одговор на процесе глобализације који су националне државе (nation-states) лишили атрибута суверености.

Није Унија "крадљивац" национаних суверенитета, она напротив европским дравама даје компензацију за глобално изгубљену способност да воде ефикасну политику.

ЕУ је кишобран, мала сува оаза у свету потопљеном ратовима, деструкцијом, избеглицама, неолиберализмом, исламизмом и свим осталим опасним -измима. То што и сама ЕУ понекад личи на оно против чега се бори, само доказује да је део реалног света, а не утопијске фантазије.

Глобализам је подигао цену државе благостања, пројекта којим су националне државе после 1945. доказивале своју политичку вештину и теоретску виталност. Пелинка не иде тако далеко да тврди како ће Европа увести "социјалну" тржишну привреду - али, ако такав економски кључ уопште постоји, уједињена Европа ће га прва пронаћи.

Ипак, прави непријатељ европског уједињења није идеологија левице или деснице - њени експоненти су историјски дефинисани, екстремисти од јуче лако постају умерени од данас, радикали од данас могу постати одговорни државници сутра.

Оно што аутора књиге мучи је људски рефлекс једнозначности, једноставног одговора на компликована питања, проблем коме је посвећено читаво поглавље. Положено као матрица преко политичког бирачког тела, тај се рефлекс једнозначности јавља као национализам, злонамерни патриотизам, популизам, тужбалица за украденом утопијом.

У процесу разграђивања заједничке европске куће, екстремна десница се сналази боље него екстремна левица. Као осведочени националисти, "десничари" су ту ионако у свом природном елементу, док "левичари", историјски одрасли у атмосфери интернационализма, морају да се потруде како би идеолошки оправдали своје неслагање са заједничком Европом.

Истина је, перфектног света нема, али када би га било, онда би то била уједињена Европа, закључује Пелинка.