Меркелова у Минхену: Нема оружја за Украјину

За говорницама, на прес-конференцијама, у саопштењима наставиле су се и искристалисале три школе мишљења: америчка, руска и немачка. Америчка је била емотивна, па и патетична, немачка је играла на "разумну дозу реализма" (Меркелова) и спуштала лопту на земљу, док је руска концентрисано подносила свој усамљени статус моралног преступника над "новом Европом".

И док су се америчка и немачка страна појавиле у Минхену, свака са својим кругом навијача, следбеника, симпатизера, понекад и хушкача, Руси су у својој аргументацији остали радикално сами, будући да је, према речима коментатора Баварске телевизије, универзитетског професора из Регенсбурга Штефана Бирлинга, "99 одсто присутних непријатељски настројено према руским пропагандистичким наступима".

У таквим условима дипломатског линча, где се добацивало, навијало, пљескало и бучно протестовало, ко би се уопште усудио да устане и постави питање о евентуалним ЕУ грешкама у Украјини – кад чак ни немачка канцеларка није прошла добро са својом резолутном изјавом да "за Кијев нема оружја".

У свом говору у суботу пре подне, немачка канцеларка Ангела Меркел углавном је покушавала да пренесе две поруке: позивала је на реалистичну процену ситуације, док је с друге упозоравала да испоруке оружја Украјини не спадају у реалистичну процену ситуације.

Како се управо вратила из Москве, где је, у пару с француским председником Франсоа Оландом разговарала са домаћином, руским председником Владимиром Путином, било је тешко сакрити да се и на дипломатском паркету Минхена, и у европским медијима, очекивала реч наде.

Та реч је изостала. Разочарани су они који су од Ангеле Меркел очекивали да би се она, бар принципијелно, сагласила са идејом наоружавања Кијева, као и они који су од ње очекивали јасну изјаву да су и украјинске власти криве за пропаст споразума из Минска из септембра прошле године.

Сва питања из публике кретала су се око испоруке оружја Украјини, са главним тенором "а зашто не?", при чему је бивши британски министар спољних послова Малколм Рифкинд поентирао изјавом како је "дипломатија без оружја исто као музика без инструмената".

"Нема тог оружја које ми можемо испоручити Украјини, а које би код Путина створило утисак да он губи војно на терену", гласио је одговор Ангеле Меркел.

"Да ли је то онда шлагворт за Украјину да мора да попусти?", питао је председник Естоније Томас Хендрик Илвес.

Меркелова се ту одлучила на описни одговор, о томе да се у Украјини води "хибридни рат", код кога је "видљиви део" неупоредиво мањи од "невидљивог дела".

Такав одговор може се тумачити као увијена опомена источним Европљанима да немају појма са каквом се "невидљивом" ватром играју кад траже испоруке оружја Украјини, а с друге стране као тврда порука Русији како Европа неће устукнути један корак од става да је украјинска криза искључиво Путиново дело.

Лавров: Контекст украјинске кризе

Први говорник после Меркелове, руски министар спољних послова Сергеј Лавров, инсистирао је на ширем временском и политичком контексту унутар којег је украјинска криза не само била могућа, већ и консеквентно грађена.

Према његовим речима, европска безбедносна архитектура у последњих 25 година показује дубоке системске проблеме. Главни кривац је НАТО, који "намеће технолошка решења за политичке проблеме", при чему се "Југославија, Либија и Ирак појављују као проминентни случајеви такве политике".

Украјинска криза је, према његовим речима, само један елемент политике коју САД намеће Европи. Она је "државни удар изазван са намером да ескалира", док се "као 'терористи' појављују сви они који нису сагласни са тим државним ударом".

Запад је на прекретници и мора се одлучити хоће ли градити безбедносну архитектуру "са Русијом, против Русије, или без Русије".

За гледаоце у дворани није било спорно да се аргументи Лаврова доживљавају као пропагандистичко камуфлирање руских освајачких амбиција. Шок и чујне протесте посебно је изазвала изјава Лаврова да је на Криму "бар одржан референдум, док на Косову или Источној Немачкој уочи уједињења није".

Русија је погазила све принципе међународног права, био је аргумент ЕУ-парламентарца Елмара Брока (ЦДУ): "Значи ли то да нам требају нови принципи кад разговарамо с Москвом?"

Ништа ново ту није потребно, гласио је одговор Лаврова. Свет има све моралне принципе, све правне полуге и механизме за решавање свих међународних криза, па и украјинске: то су принципи који се чувају у повељама и документима УН и ОЕБС-а. Проблем је, према његовом мишљењу, само у томе да НАТО поткопава те принципе.

Бајден: Идеализам украјинске кризе

Наступ америког потпредседника Бајдена очекивао се с великим нестрпљењем, поготову после изјаве члана америчке делегације у Минхену, сенатора Макејна, како "канцеларка Меркел према Путину води 'политику попуштања'", слично оној коју су западне силе водиле према Хитлеру уочи избијања рата.

Према његовим речима, "низ лоших Путинових одлука довео је до тога да Европа данас лошије изгледа него пре шест година."

"Нова Европа" се заснива на три принципа – "неповредивости граница, праву сваке државе да по свом нахођењу бира алијансе и одустајању држава од политике стварања сфере утицаја". Руски председник Путин је "прекршио све три", изјављује Бајден.

"Морамо се побринути да НАТО из ове кризе изађе јачи него што је био пре", закључио је Бајден, пледирајући на Европу за више финансијске подршке, јер "моја америчка изборна база неће финансирати НАТО да би он бранио европске интересе".

Директно наоружавање Украјине Бајден, за разлику од осталих чланова неуобичајено бројне делегације САД, није заговарао, али ни искључио. Може се слободно рећи да та опција, упркос противљењу Ангеле Меркел, остаје после минхенског безбедносног викенда живља него икад пре.

Посебно је у разговору три парламентарца – америчког сенатора Линдси Грам, члана Макејновог одбора за оружје, Радослава Сикорског, председника пољског Сејма, и Константина Косахева, шефа Одбора за спољне послове Руске думе – дошла до изражаја карактеристика "скидања рукавица" у међусобној комуникацији.

Грам је довео на исти ниво "Исламску државу, Иран и Русију", жалећи се да демократски свет не зна шта да ради и како да разговара "са тим типом режима". "Имам проблем са Меркеловом која одбија да подржи људе који се боре за своју слободу – док у Америци влада консензус о томе да Украјину треба наоружати", рекао је Грам.

Сикорски се побунио због Лавровљеве изјаве како је "Европска унија била гарант споразума са Јануковичем прошле године, споразума који је само пар дана после срушен у државном пучу".

"Ми нисмо били гаранти, већ само сведоци, обични посматрачи збивања", објаснио је Сикорски догађаје из зиме прошле године, када је тројка састављена од немачког, француског и пољског министра спољних послова у Кијеву преговарала о влади националног спаса.

За разлику од Лаврова који увек наступа емотивно неутрално као да расправља најновији анекс у телефонском именику, Косахев је деловао видљиво нервозно, оптужио саговорнике за "површност", знојио се и подизао глас – највероватније директна последица оних "99 одсто" неистомишљеника у сали које је спомињао коментатор баварске телевизије Бирлинг.

Догодине у Минхену

Водитељ и домаћин конференције, немачки дипломата Ишингер, испратио је Лаврова са бине речима: "Видимо се идуће године у Минхену, Сергеј", али добар део учесника безбедносне конференције није делио његову одмереност, чак иако се изузму изјаве о "терористима" и "бандитима" на истоку Украјине (Витали Кличко).

Све време је био присутан осећај велике драматургије, театрални угођај глобалне драме чији се актери окупљају на политичком Олимпу како би демонстрирали озбиљност ситуације.

И посета европског двојца Меркел–Оланд Кијеву и Москви, једнако као и минхенска конференција, могли би се у наставку лако појавити као дипломатски алиби за даље заоштравање позиција обе стране.

Све зависи од тога да ли Меркелова озбиљно мисли кад каже: "Нема оружја за Украјину", или се то Европа и Америка само играју доброг и лошег полицајца са Русијом.

Не постоје никаква међународно обавезујућа правила која би се тицала испоруке оружја Украјини – било која држава се може сутра одлучити на такав корак. После Минхена је јасно да Вашингтон то неће учинити сам, бар не отворено, али је спреман да подиже ниво притиска на Берлин, све док се и он не сагласи.