Како је Аушвиц постао политички адут Источне Европе

Продужавање санкција, ширење ратних операција у Украјини и инструментализација седамдесете годишњице ослобођења концентрационог логора Аушвиц-Биркенау: прошла недеља спустила је односе ЕУ и Русије неколико спратова ниже.

Свој антагонистички курс према Москви из прошле године Европа претвара у дугорочну политику радикалне дистанце. Цинично речено, ако је ЕУ то хтела, добро јој иде.

Лоша политичка клима у односима између држава може се релативно лако поправити, на брзину покварене економске везе већ нешто теже, али штете настале као последица удараца у центар колективних националних емоција трају генерацијама.

ЕУ је прошле недеље направила јасан корак даље у сва три правца, као да је хтела да се осигура да нема повратка на јесен 2014, кад су ЕУ и Русија живеле у стабилним економским и подношљиво такмичарским политичко-безбедносним односима.

Али, гледано у целини, за ЕУ се више није реч о томе да нема повратка на старо, већ о предузимању практичних мера да се ниједна од 28 чланица не може вратити на старо – ни сада, ни у скорој будућности. У односу на своју руску политику, ЕУ се све озбиљније трансформише у оно што је француски филозоф Мишел Фуко називао "дисциплинским друштвом", односно сету дисциплинских тактика као основном друштвеном принципу.

У то име, прошле недеље је потегнуто најубојитије оружје којим европске нације располажу – историја; а унутар историје њен најсрамнији део – Холокауст (Шоа).

Аушвиц: Како су Руси изгурани из дана ослобођења

Комеморација седме деценије од ослобађања концентрационог логора смрти Аушвиц-Биркенау је прошла, али њене тешке последице по европско-руске односе тек долазе.

Руси су схватили поруку: Користећи Украјину као повод, Европа није само на потезу да формира нову будућност, већ и да преуреди прошлост.

То је врло тешка оптужба и заслужује да буде објашњена.

Најпре, то и није изворна намера свих европских нација, али у свом крајњем ефекту као да јесте – због тога и претходна примедба о "дисциплинским мерама" за одржавање тензије уједињеног европског мобинга над Москвом.

Завршне операције Црвене армије за рушење нацистичких режима у источној и централној Европи Руси доживљавају као национални допринос борби против зла, поклон Европи, услугу човечанству, и практично једини део њиховог колективног идентитета из двадесетог века који их емотивно греје око срца.

Дирајући у тај део руског идентитета, ЕУ чини емотивну штету која у дугорочним ефектима надилази ону коју остављају санкције.

Комеморација у Аушвицу прошле недеље била је добра прилика, можда последња те симболичке снаге, да се европски лидери покажу заједно. Не толико да би својим нацијама послали поруку јединства – јер толико хипокризије овог тренутка чак ни политика не би могла да поднесе!

Напротив, заједничка слика с Путином за европски "породични албум" била је потребна да би нагласила свест о заједничкој прошлости. Сваки пут кад се европски лидери окупе на комеморацији у Аушвицу они тиме демонстративно показују са каквих је моралних и других рушевина Европа кренула у послератну потрагу за демократском политиком, либералним друштвом и економским благостањем.

Европски лидери заједно на комеморацији у некадашњем логору смрти – то је порука "свесни смо одговорности која лежи на нама". Европски лидери без највишег представника нације која је најзаслужнија за ослобођење Аушвица – то је порука да је све поново могуће.

Руски председник Путин могао је да оде у Аушвиц и без позивнице – али није. "Зато што му је јасно стављено до знања да је непожељан" пише аустријски Пресе у коментару прошлог уторка, називајући то "трагичном грешком" пољских организатора. И швајцарски НЗЗ сматра да је Путин "вештим дипломатским триком" источних Европљана практично натеран да се не појави.

За разлику од њих, немачки Шпигл оптужује искључиво Путина за недолазак, користећи метафору о увређеном детету које се "дури у свом углу".

Пут без повратка?

Прошлонедељна комеморација на месту некадашњег логора смрти поред пољског града Освјенћима има све карактеристике тихе трагедије – за разлику од трагедије пуне буке и крви која се овог тренутка одвија у Украјини.

Трећи рајх је одржавао густу мрежу логора разних организационих нивоа, али само њих шест је имало статус "логора смрти" (Vernichtungslager): Аушвиц-Биркенау (до 1,5 милиона жртава); Треблинка (скоро милион убијених); Белзец (440.000); Собибор (250.000); Лублин-Мајданек (200.000) и Хелмно (150.000).

Разлика према осталим КЗ-логорима је једноставна – у другима је умирање било логична, са становишта режима добродошла последица третмана, у "логорима смрти" индустријски принцип.

Свих шест је, на таласу логистичко-економске мотивације нацистичких планера, подигнуто на пољској територији: У Пољској је 1939. живело око три и по милиона Јевреја, у суседној Украјини 2,7 милиона. Све друге земље су имале мањи број јеврејског становништва: Немачка пола милиона, Аустрија око 180.000 "пунокрвних" и још 40.000 оних који су по Нирнбершким законима важили за "пола", "четврт" и "осмину" Јевреја.

Са свих тих страна закотрљали су се Ајхманови возови према Пољској. Тако је почела историја Холокауста над европским Јеврејима, у наставку и пролонгирана ратна драма на Блиском истоку: Као оглед о дисциплинованом возном реду.

Филм "Шоа" Клода Ланзмана, дела Кристофера Браунинга "Обични људи" и Данијела Голдхагена "Хитлерови добровљни помагачи", текстови о "Архивама које горе" француског филозофа Диди-Ибермана – све су то сведочанства која са различитих позиција шире простор европске кривице за Холокауст преко оне која нормално лежи на идеологији и великим актерима Трећег рајха.

Без подршке колаборатера, такозваних "Hiwis" ("Hilfswilliger") који су се регрутовали из редова обичног становништва Пољске, Украјине, Балтика, Холокауст у тим крајевима (као и у Хрватској и другде на Балкану; није ни Србија невина) никад не би могао узети такве размере.

У Пољској данас живи негде око 50.000 Јевреја, у Украјини мање од 70.000, у Аустрији само 7.000. За оно како се Пољска под комунистичким Гомулком односила према тадашњој јеврејској заједници (1968. је у Пољској још живело 180.000 Јевреја), аустријски новинар мађарског порекла Пол Лендвај сковао је термин "антисемитизам без Јевреја".

Иако он није био "њен", Пољска се деведесетих година прошлог века стидела Аушвица – то знају сви новинари и медији који су у то време писали о том и осталим логорима монструозне "шестице". Јавна медијска линија у написима из Пољске била је концентрисана на терминолошку разлику између речи "Аушвиц" и "Освјенћим", односно како грађанима Освјенћима одузети импресију да је њихов genius loci најгори на свету.

Сад је одједном Аушвиц аванзовао у политичку имовину Пољске и Украјине: Немци су га водили, Украјинци ослободили, а Пољаци никад нису издали грађевинску, још мање употребну дозволу!

Према радио-интервјуу пољског министра спољних послова Шетине претпрошле недеље, били су то украјински војници који су 27. јануара пре седамдесет година ослободили Аушвиц-Биркенау; сличан тип изјава је данима уочи комеморације долазио и из смера украјинских званичника.

Да ли се Путин због тога "надурио" и изостао с комеморације у Пољској? Није. Наљутило га је што су и Немци и Аустријанци схватили игру Источне Европе, али нису мрднули прстом да је спрече. Погодило га је што су две водеће нације бившег Трећег рајха допустиле нелегалну пољско-украјинску "приватизацију" најстрашнијег логора смрти који је икад постојао.

Израелац Елијас Фајнцилберг, пољски Јеврејин који је годинама радио као присилни радник по градилиштима Трећег рајха пре него што је у задњим месецима рата депортован за Аушвиц, сећа се како је 1941. градио ауто-пут у близини Франкфурта. "Било је ужасно, били смо гладни и смрзнути, али Немци нас нису тукли. А онда су дошли украјински чувари и почела су мучења."

Без жеље да се овде каже било шта добро о данашњој руској политици у Украјини, поента је у следећем: Русија се можда још може замолити да изађе из Украјине, али се не може истерати из заједничке европске историје – а то је управо оно што ЕУ, у несхватљивом попуштању под притиском источноевропских нација, сада чини.

Пепео, срам, тишина

Већ дан уочи комеморације било је јасно да се на немачкој и аустријској страни појавио осећај срама због (актуелно) учињеног. И Гаук и Фишер су дали јасне изјаве које руску Црвену армију – у којој је наравно било и Украјинаца, Грузина, балтичких и осталих совјетских нација – и војне снаге Трећег рајха стављају на њихова конвенционална историјска места. Тада је већ све било касно, штета је учињена.

Да би ЕУ, као институција утемељена на хуманистичким вредностима, могла да настави с политиком оштрог, непопустљивог, на тренутке увредљивог курса према Русији, потребно је морално "оголети" Русију и историјски је "ољуштити" од свих добрих дела које је починила.

(Да су нека од тих добрих руских дела, чак и сва, имала високу цену, не значи ништа посебно – историја је ионако скупи луксуз свих европских нација.)

Материјал за такву редефиницију европско-руске историје испоручују источноевропске нације - Немци и Аустријанци ту не раде ништа посебно, осим што гледају на другу страну док се то догађа.