Црни дим изнад Сикстинске капеле

19.41 - Црни дим изнад Сикстинске капеле, што значи да нови папа још није изабран. Конклава се наставља.

У Сикстинској капели у Ватикану, под сводом, који је осликао Микеланђело, од 17 часова почео је процес избора 266. папе, 12 дана пошто се Бенедикт Шеснаести повукао са трона Светог Петра. Поглавара Римокатоличке цркве бира Конклава, коју чини 115 кардинала.

Con clave - под кључем. Те две речи корен су модерног израза Конклава. И ова Конклава остаће закључана  све док се из димњака не буде завиорио бели дим, који најављује традиционални узвик: Habemus papam - Имамо папу.

Увек је тешко предвидети ко ће сести на свету столицу, али међу 115 кардинала истиче се неколицина кандидата, који се у ватиканском жаргону називају папабили или подобни за папу.

За кладионичаре фаворит је Милански надбискуп Анђело Скола. Медији воле да га називају и престолонаследником римокатоличанства. У теолошком смислу следбеник је папа Јована Павла Другог и Бенедикта Шеснаестог. Но, време ради против избора седамдесетједногодишњег кардинала, јер је горња граница за избор папе осамдесет година, а аналитичари сматрају да ће кардинали тежити да изаберу понтифа, који ће бити у стању да дуго остане на челу цркве.

Папабиле је и његов суграђанин Ђанфранко Раваси. У последњих пет година је ватикански министар културе. Успео је да кроз медије Италијанима поново приближи црквена учења. Његови противници међутим тврде да би његовим избором на свету столицу сео професор, а не свештеник.

Последњи значајнији европски кандидат за новог папу је бечки надбискуп Кристоф Шенборн. Потомак грофовске породице, која је везана за високу хијерархију Римокатоличке цркве још од времена Светог римског царства, овај кардинал изазвао је полемике залагањем за преиспитивање свештеничког целибата, иако је касније повукао првобитне ставове.

Међутим, познаваоци Римске курије не очекују да нови папа буде Европљанин. Избором Јована Павла Другог за папу прекинута је вишевековна традиција бирања Италијана за врховне понтифе Римокатоличке цркве. Сваки четврти римокатолик у свету је данас Европљанин, па се сматра да је ред да на чело цркве, први пут у њеној историји, стане неко ко не долази са Старог континента.

Иако су шансе за то мале, северноамерички континент нуди двојицу кандидата за новог папу. Њујоршки надбискуп Тимоти Долан омиљен је и изузетно образован теолог.

Ту је и конзервативни пријатељ папе Бенедикта Шеснаестог квебешки надбискуп Марк Уеле, који гаји јаке везе са црквом у Јужној Америци. Међутим, његови ставови о моралу често изазивају контроверзе у већински секуларном канадском друштву.

Пред окупљање ове Конклаве, свуда у свету расту очекивања да би наследника Светог Петра требало тражити у Јужној Америци, континенту на којем живи већина римокатолика. Из Бразила долазе чак двојица папабила.

Надбискуп Бразилије Жоао Браж де Авиж важи за великог борца за сиромашне. Као млад свештеник нашао се у унакрсној ватри током једне пљачке. Меци су му тада пробили плућа, црева и око, те сама његова појава у неку руку оличава проблематично насиље у сиромашном делу бразилског друштва.

Међутим, његов колега, надбискуп Сао Паола, највеће дијецезе највеће римокатоличке земље у Јужној Америци, Одило Шерер, због свог немачког порекла, сматра се главним компромисним кандидатом за папу међу кардиналима са обе стране Атлантика.

„Мислим да би било изузетно претенциозно када би ико од кардинала за себе рекао да је спреман да постане папа. Веома претенциозно. Кроз живот проносимо поруку, која нам је поверена, и знамо само шта нам је чинити у овом тренутку", истиче Шерер.

За православне је посебно занимљив аргентински кандидат за папу Леонардо Сандри, који се од 2000. до 2007. године налазио на челу папске канцеларије. Био је нека врста портпарола већ болесног папе Јована Павла Другог и човек, који је свету обелоданио његову смрт. Данас је на челу ватиканске Конгрегације за источне цркве.

И Азија има свог кандидата. Филипински кардинал Луис Тагле није само најмлађи папабиле, већ свакако и најнеобичнији и за многе представља будућност црквене службе. Кардинал тек неколико месеци, познат је на улицама Маниле као народски човек, који вози бицикл, сиромашне зове на ручак и уме да запева у црквеном хору.

Број верника Римокатоличке цркве последњих деценија најбрже расте у Африци и многи сматрају да је куцнуо час да на чело Ватикана стане црни папа, истичући да би тај тренутак био пандан избору Барака Обаме за председника САД.

За кардинале са оваквим ставом, папабиле број 1 је кардинал Питер Турксон из Гане, који се налази се на челу Афричког синода, а познат је по отворености и јавној подршци антиглобалистичком покрету Окупирајмо Вол стрит.

„Неопходно је да економија и финансијски сектор одговарају и поштују људско достојанство. Човек треба да постане средишна тачка економије и финансија", истиче кардинал Питер Турксон, иначе један од коаутора прогресивне социјалне црквене доктрине Бенедикта Шеснаестог.

Ко год да постане 266. папа у историји, пред њим је тежак задатак, можда најтежи у историји Римокатоличке цркве. О томе сведочи и чињеница да су кардинали, пре него што су се закључали у Сикстинску капелу, данима разматрали контроверзни извештај о стању у цркви, који је, према писању италијанских медија, био и један од главних разлога за шокантну оставку папе Бенедикта Шеснаестог.

Нови папа мораће да се позабави кризом вере на северној хемисфери, захтевима северно-америчких часних сестара да се женама дају већа права у оквору црквене хијерархије, али и молбама хиљада афричких свештеника да се укине један од стубова римокатоличког институционалног устројства - целибат.

Најзад, ту је и више хиљада тужби за сексуално злостављање деце под окриљем Римокатоличке цркве, које датирају још из четрдесетих година прошлог века. Верници не само да траже да се прекине са политиком заташкавања педофилије, већ и да одговорни свештеници одговарају за злочине, као и да се њихови досијеи отворе за јавност.

Додајмо на то и сложене односе са другим хришћанским црквама, које је папа Бенедикт Шеснаести унапредио, али у којима и даље има сијасет отворних питања. Аналитичари истичу да проблема има толико да за њихово решавање није довољан само један папски мандат.