Осми март је прошао, можемо ли сада о равноправности у књижевности

Напишeте ли, на пример, да је број жена добитника Нобелове награде и НИН-ове награде вишеструко мањи него мушкараца, рећи ће да сте цинични и да занемарујете колико су се жене тешко избориле за своја права. Тај гласни хор одмах ће додати и ово: знате ли ви, господине Гаталица, шта жени од слободног времена заостане када одради све кућне послове?

Уколико напишете да је писање питање искрице идеје која се јавља у делићу секунде и практично је немогуће премерити дужину њеног трајања, те да за то није потребан никакав вишак слободног времена, навући ћете на себе пизму сексисте који сматра да се идеје слободније роје у мушким него у женским главама.

Ако напишете, рецимо, да је за писање романа потребна свеобухватност, рецимо као у саобраћају где добар возач у истом тренутку обрађује барем пет информација које види спреда, са стране и отпозади, одмах ћете бити поклопљени (не)провереном тврдњом да мушкарци добро раде само један посао у исто време, док су жене способне да једновремено раде више послова напоредо.

Дрзнете ли се можда да напишете да је такозвана херц-литература несвесна својих последица, те да као једину идеју има да изазове сузе код читалаца и у тим наумима користи се и драконским и често неморалним средствима несвојственим племенитој литератури, у озбиљном сте проблему да будете оптужени да розе литература није специјалитет само жена (што је тачно) и да не желе над страницама књиге да плачу само жене, већ и многи мушкарци (што је такође, тачно).

Ако зађемо мало озбиљније у структуру књижевности, па констатујемо да читалац треба да се поистовећује са ликовима у доброј књизи, али никако није добро читалачко стајалиште да замишља да се то њему дешава (Замислите како би било, рецимо, да помишљате, како би лепо било да будете један од браће Карамазових?) - онда ће ваша тврдња одмах бити анулирана констатацијом да данас и мушкарци и жене живе тешко, па у том сивилу, оба пола снажније замишљају да су нешто што нису, те траже површније књиге са мање дивље маште и ликовима који наликују њима, само им се дешава оно што читаоцима због оскудне економске ситуације никако не може (рецимо да имају много новца, дан испуњен лудим авантурама, невиђеним љубавним односима и сл.)

Осми март је прошао.

Пробајте да напишете да се овом празнику све жене радују, па ћете видети шта ћете тек тада добити. То је социјалистички празник, чућете одмах гласни поклич.

Жене запослене у индустрији одеће и текстила су први пут демонстрирале 8. марта 1857. године у Њујорку, због лоших радних услова и ниских плата, а после социјалистичке земље пригрлиле тај датум... Тај празник показује да се на жене мисли само 24 сата у 8.760 сати колико има једна година.

Е, зато је ћутање злато и стога је на крају најбоље не написати ништа. Коме још нешто није јасно, нек крене са читањем овог текста од почетка.