Хроника једне зимске панике - како смо од пахуља направили ћускије

Пао снег! Ко је пре двадесетак година могао да претпостави да ће то бити толико важна вест у јануару. Од кад ја памтим, а то је мало мање од пола века, снег је био нормална појава.

Неко га је волео више, неко мање, ал' некако смо га прихватали као неминовност током зиме. Новембар, децембар, јануар, фебруар, март. Нико није бројао снежне дане, нико се током тих пет месеци није питао кад ће снег, нико није од метеоролога тражио месечне прогнозе и тачне датуме.

Није било метеоаларма, најава, панике. Снег је падао током зиме исто као што је у пролеће листало дрвеће и расла трава, а лети се смењивале врућине и олује.

Кад стигне мећава, свако је знао шта му је чинити. Није се путовало без велике нужде, свако је у кући имао довољно хране да "прегура" пар дана, свеће ако нестане струје и довољно дрва за грејање.

Путеви су се чистили и кад веје, много лошијом механизацијом од данашње успешно су се пробијали наноси од два, три метра и сви су имали лопате и чистили испред својих кућа и зграда.

Деца су се санкала без надзора родитеља и сви су, чим падне довољно снега, излазили напоље, без договарања телефоном и наговарања. Санкали смо се док не помодримо, док све на нама не буде мокро и залеђено. Били смо напољу док нам мајке, претећим гласом, по трећи, четврти пут не викну с прозора да се "купимо кући". 

Снегови су долазили и пролазили, а ми смо расли верујући да ту нема ничег необичног.

Авај...дођоше другачија времена, а и ми постадосмо другачији.

Санкање у Војводини

Моја сестричина Јована има једанаест година и први пут се ове године санкала зато што у Војводини, где живи, правог снега није било читаву деценију.

Радовала се, вероватно инстинктивно осећајући да се десило нешто лепо и ретко. И није се само она радовала. Ти осмеси које сам видела и на старим и на младим лицима када је, баш у тренутку паљења Бадњака, почео да пада снег разгалили су ми душу. Подсетили су ме да човеку не треба много да би био срећан.

Јовани су биле довољне санке које су у неком кутку пространог дворишта годинама стрпљиво чекале снег. Било је мало муке да се у равници пронађе брдо довољно велико за спуст, али и то је успешно решено.

Ипак, после идиличних сцена санкања на обали Дунава, мени је следио повратак у реалност.

Пут до Београда трајао је много дуже него обично због залеђених путева и снега који је баш решио да пада. Знала сам шта ме чека јер снег у Београду значи само једно-колапс у саобраћају!

И било је баш онако како сам и претпоставила. Улице неочишћене, тротоари готово непроходни, аутобуске линије скраћене или укинуте. Сва срећа да су многи спојили празнике са викендом па макар није било гужве.

Почеле су да стижу и вести о завејаним и од света одсеченим селима, нестанку струје, поплавама. Наравно, почео је и рат на друштвеним мрежама између оних који траже одговорност и оних који тврде да све службе раде свој посао.

Снег у јануару постао изненађење

И док сам се кроз "затрпани" град стрпљиво пробијала до посла размишљала сам како би на све ово реаговали они људи из мог детињства. Они за које снег није био изненађење!

Прво, сигурно им не би било јасно откуд толика збрка и паника због снега у јануару. Чудиле би их и опречне прогнозе разних метеоролога аматера који буквално опседају медије.

Смејали би се насловима у којима нам "прети звер са истока" и најављују се "ледени армагедони", а у стварности падне 20-ак центиметара снега и температура оде пар степени испод нуле.

Чудили би се метеоалармима и порукама у којима нас упозоравају да ће у сред зиме пасти снег. Не би им било јасно зашто се возе аутомобили без зимске опреме и зашто на пут крећемо и кад није неопходно. 

С чуђењем би вероватно пратили и начин на који се комуналне службе баве чишћењем снега упркос савременој механизацији и повезаности о којој су они само могли да сањају. Такав би им утисак вероватно остављале и информације да надлежни данима не успевају да отклоне кварове на електромрежи.

Чудило би их и насмејало много тога око чега се ми данас свађамо и надмудрујемо. Они сигурно време не би трошили на бесмислене расправе и фотографисање за друштвене мреже већ би радили. Свако свој посао.

Једино би деца радила исто што и моја Јована. Радовала се јер, снег у сред зиме и јесте радост и нормалност.

Морам да признам да слично мислим и ја иако потпуно разумем бригу и љутњу оних који су већ неколико дана без струје, воде и грејања.  

Кад бисмо сви заједно убудуће снег тако доживљавали и радили, свако свој посао,  сигурно би и проблема било мање.

До тад, макар покушајте да у свему нађете нешто добро и лепо.

Направите снешка, санкајте се са децом или само осетите снег који шкрипи под стопалима. Непроцењиво је, верујте!