Зашто би неко желео да убије мог пса

Кучкаре са Дорћола у суботу је уплашила информација да је неколико паса отровано на Калемегдану. Мој тата зна те псе, што по имену, што само из виђења.

У једном дану умрли су Бак црни лабрадор, Заза џек расел, онај ирски сетер из Јованове... Да ли је могуће да је то случајност?

Заза, чије су тело однели на обдукцију, шетао је на Калемегдану у исто време када и мој Астор.

Узнемирени власници размењују све информације до којих могу да дођу на Фејсбук групама и питају се ко је то могао да отрује псе и да ли је безбедно шетати их у том парку.

За то време, "Ветерина Београд" саопштава да нису пронашли хемијске агенсе на узорцима које су узели, тако да се чекају налази обдукције.

Мој Астор је имао среће.

Променио ми је живот

Када је моја сестра ишла у први разред основне, тражила је да јој мама и тата купе пса. Рекли су јој да ће га добити када крене у пети разред, а затим када упише средњу школу. Није га добила ни када је завршила вишу.

Када се запослила, узела је тронедељно штене, мешанца, које је оштенила боксерка коју је њен другар нашао како лута. Вероватно су је скотну избацили на улицу.

Његов долазак променио је живот моје породице. Тата и мама, пензионери, уживали су од почетка у дугим шетњама, упознавали нове људе, бацали му лоптицу. Ја се не сећам да сам се, од тренутка када сам оставила барбике са стране, толико играла као када нам је он ушао у дом.

Не дозвољава да неко буде тужан. Када год бих се расплакала, дотрчао би до мене и гурао ме њушком, лајао да упозори укућане да нешто није у реду – дозивао их да дођу. И сваки пут би донео лоптицу, пошто оне њега чине срећним, ваљда мисли да је тако и код нас.

Осим тога што памти где је оставио коју играчку, памти и да сам пре две године отишла од куће. Није ми у потпуности опростио. Када ме види неће да устане као некада и лавежом помешаним са цвиљењем да ми каже ћао, већ лежи и чека да му ја приђем, али свој реп, којим маше од среће, не може да сакрије.

„Боље да шеташ дете него пса"

Eво, има десет година како га тата свако јутро шета. Када ми предаје смену даје ми детаљно упутство: којом стазом да идем, кроз коју капију, ако видим неког пса да ли да га избегнем, или се они знају и друже.

Од викенда, неких од тих паса више нема.

Разумем страх људи који су имали непријатно искуство са псима, као што разумем да се плаше када мој Астор залаје, иако се он на тај начин само јавља.

Међутим, не могу да разумем оне који кажу "боље да шеташ дете него пса" а поготово не оне који мрзе псе као такве.

Да ли ће се овај случај расветлити и да ли ће неко одговарати за то што је неколико породица остало без свог пса, о коме свакодневно брину, са којим се њихова деца играју, који чувају њихов дом?