Контрамера за Љубљанску банку

Словеначки одговор на хрватску подршку тужбама против Љубљанске банке због неисплаћене девизне штедње могли би бити трошкови које је Словенија имала управљајући "Истарским железницама" које су до 1990. пословале у оквиру тадашњег Железничког предузећа "Љубљана".

"У јавности се много говори о спору и напетостима које изазива дуг Љубљанске банке хрватским штедишама, али скоро ништа о неподмиреним рачунима који су остали приликом замене имовине државних железница", пише словеначки лист Дело, који тврди да Словенија у оквиру сукцесије од Хрватске може тражити још 142 милиона евра.

Реч је, наводно, о губитку који је словеначко предузеће имало на истарским пругама којима је управљало до 1990. године.

Тада су се нове власти у Хрватској и Словенији, по територијалном принципу, договориле да управљање истарским пругама од словеначких преузму хрватске железнице, а да управљање пругама у Прекомурју према Мађарској, којима се управљало из Загреба, преузму словеначке железнице.

Договор је био асиметричан, јер је имовина "Истарских железница" била већа, а уз то је, према писању Дела, љубљанско железничко предузеће на истарским пругама имало губитке.

Висина могућих потраживања по том основу према Хрватској могла би износити 142 милиона евра, заједно с каматама, од којих се сто милиона односи на забележене губитке истарских железница од 1974. до 1990. године, а остатак на стамбени фонд "Истарских железница" који је препуштен Хрватској.

Лист пише да је споразум о замени имовине железница, по територијалном принципу, закључен на једном састанку тадашњих министара саобраћаја у словеначком замку Мокрице 1990. године, о чему постоји и протокол.

Питање надокнада за губитке "Истарских железница" касније се није много истицало, јер се очекивало да ће то бити решено у оквиру сукцесије држава бивше Југославије. То питање сад би могло бити билатерално отворено због инсистирања Хрватске на проблему Љубљанске банке, пише лист.

Попис потраживања која би Словенија из тог наслова могла имати новинари Дела нису могли добити у Министарству спољних послова где су им саопштили да предмет треба бити решен у процесу целовитог решења имовинских односа двеју држава и да се још од 1990. године и састанка тадашњих министара саобраћаја питање хрватских обавеза није отварало на билатералним састанцима.