Живот и смрт у печалби, гроб у домовини

Носталгија је за Радишу Михајловића Дрнду део свакодневног посла. "Посао иде добро, хвала Богу", црни хумор је неизбежан у разговору са власником пожаревачке погребне фирме "Дрнда интернационал", једне од највећих у бившој Југославији. Један од главних задатака је превоз покојника из иностранства, махом из немачког говорног подручја које традиционално важи за обећану земљу печалбара из региона. Михајловић у разговору за Дојче веле процењује да четири петине ових људи жели да вечност проведе на гробљу у свом родном месту. "Само ако отац, мајка, баба или деда изричито не кажу где желе да буду сахрањени, данашња омладина их сахрањује у иностранству где живи. Тако им је лакше, због обиласка гробног места."

Међутим, нико не зна колико људи тачно има последњу жељу да напусти Немачку и почива негде другде. Документ који Михајловић у жаргону зове "мртвачки пасош" (Leichenpass) неопходан је за превоз покојника у иностранство и издаје се у општинским органима. Распитали смо се у надлежним савезним и покрајинским министарствима, као и у Савезном уреду за статистику, али тачан број издатих "мртвачких пасоша" не зна нико, јер се подаци из општина не сабирају. Фабијан Шаф-Мехта из једног од водећих интернет-упоређивача погребних фирми процењује да се годишње из Немачке извезе 30 до 40 хиљада покојника.

Није само носталгија

"Многи су у Немачкој живели 20 или 40 година, али по правилу овде им нису читаве породице", каже Шаф-Мехта за Дојче веле. "Због тога људи превасходно желе да буду сахрањени у домовини." Осим тога, сасвим је разумљива жеља човека да се врати тамо где су му корени, каже Хихам ел Фонти, из диселдорфског погребног предузећа "Исламски погреби". "То показује велику везаност за земљу порекла. Људи желе да буду покопани тамо где им леже преци", наводи Ел Фонти за Дојче веле.

Управо када се ради о муслиманима, за вечност у домовини, осим носталгије, постоји и много других разлога. "У исламу гроб треба да буде окренут према Меки, али то у Немачкој није увек тако", објашњава Ел Фонти. Додаје да је посебно велики проблем вечита дебата - да ли дозволити муслиманима да буду сахрањени према свом обичају, без ковчега, увијени само у мараму. "Када желите да сахраните неког без ковчега потребна вам је гомила документације. А постоје и гробља на којима то уопште није могуће", прича он.

Правила прегазило време

Погребни закон, додуше, не предвиђа обавезу коришћења ковчега, пише у одговору Министарства здравља, еманципације, неге и старих Северне Рајне-Вестфалије. "На многим гробљима већ данас су могуће сахране по муслиманским обичајима, дакле без ковчега. То није могуће на сваком гробљу. Начин на који могу да се обављају погреби одређују правна лица која су задужена за свако појединачно гробље", додаје се.

Фабијан Шаф-Мехта сматра да је оваква регулатива застарела и да не одговара данашњем мултикултуралном друштву. "Раније се сматрало да је хигијенски да покојник буде сахрањен у ковчегу, као и да то показује одређени пијетет према њему. Пре више од сто година тако су настала одређена правила. Међутим, то не иде у данашње време када имамо толико различитих начина погреба", каже овај стручњак.

Новац у игри

Само у поменутој Северној Рајни-Вестфалији постоји између шест и осам хиљада гробаља - свако са својим правилима и својим ценовником. "Сахрана је такође и финансијско питање", подсећа Хихам ел Фонти. Каже да цене за гробно место у Немачкој иду од неколико стотина па све до пет или шест хиљада евра. Тиме, међутим, гробно место није купљено него само изнајмљено на двадесетак година. Након тога, потомци поново морају да плате или ће се гроб једноставно вратити на тржиште. "Звучи невероватно, али често је много јефтиније пребацити покојника у земљу порекла и тамо га сахранити", каже Ел Фонти.

Код "Дрнде" превоз аутомобилом стаје један евро по километру раздаљине. "Дакле, ако је место смрти удаљено 1.500 километара од места сахране (нпр. Штутгарт-Врање), то кошта 1.500 евра." За веће раздаљине, као и код превоза живих, авион је много повољнија опција. Ел Фонтијева фирма углавном резервише места у теретном делу путничких авиона. "У пртљагу увек има места предвиђених за мртвачки сандук, некад и два-три места. Са ценама је као код обичне карте - некада јефтиније, некада скупље", каже он. Превоз покојника је најмање двоструко скупљи од карте у економској класи у истом авиону.

Многима превоз покојника изађе и доста јефтиније. "Према хиндуистичком веровању, пепео преминулог треба да буде просут у свету реку Ганг", наводи Шаф Мехта један пример. Због тога Хиндуси који умру у Немачкој често тамо бивају кремирани, а онда њихов пепео буде пренет до домовине. "Чланови породице најчешће једноставно понесу урну у ручном пртљагу у авиону или је пошаљу поштом или куриром", каже он. Просути пепео у неку немачку реку - то не би имало смисла. Најпре, у Немачкој нема свете реке, а и просипање пепела је кажњиво.