Погледи из Берлина и Цириха на Србију

Прошла недеља била је за Србију карактеристична по интензивном дипломатском ангажману усмереном према Берлину и Бриселу, при чему се може рећи да ништа није изгубљено - иако се још не може закључити ни да је нешто добијено. Како поглед на ту недељу изгледа са немачког говорног подручја?

На плус страни свакако се налази обећање које је немачки министар спољних послова Гвидо Вестервеле дао у разговору са двоје потпредседника српске владе, Александром Вучићем и Сузаном Грубјешић, да неће бити нових услова за пријем Србије у Европску Унију.

То се још једном понавља у саопштењу немачког министарства са тих разговора - Немачка подржава Србију на њеном путу у Европску Унију, док се избор речи за које се Берлин одлучио креће између "ферплеја" и "поузданости".

Када су критеријуми за отварање преговора са Србијом у питању "неће бити попуста, али ни додатних отежавајућих захтева - разговараћемо у атмосфери фер-партнерства", тврди немачка страна.

Шта значи немачко инсистирање на "ферплеју" и "фер-партнерству"? Из контекста је сасвим јасно да се такви захтеви односе на Берлин, будући да су времена када Београд није играо "фер" већ одавно прошла.

Немачко службено саопштење отвара читав низ питања од великог интереса за Србију: Да ли то значи да Немачка неће постављати нове услове, али да би други могли? Да ли је Немачка са својом ново-пробуђеном самосвести спремна да у том смислу утиче и на друге у Унији, да и они играју "фер"? Који су критеријуми које би нека чланица ЕУ могла да постави не би ли Србији у сред игре атестирала да не игра "фер", па да према томе нема разлога очекивати да и други буду "фер" према њој?

Укратко, поставља се питање колико је Немачка данас моћна, беневолентно европска и спремна да Србији активно помогне на њеном путу у Унију.

Како ствари стоје после протекле недеље, чини се да Берлин заиста чини напоре у том правцу, свесно покушавајући да суспрегне супротни рефлекс из деведесетих година.

У питању су нијансе. Берлин тражи од Београда "видљиви и трајни напредак у нормализацији односа са Косовом", значи стабилни политички дијалог, при чему се додаје "да је право помирење дуги процес". Преведено с дипломатског језика: сарађујте, нико не тражи да се волите!

Није неважно ни да се Вестервеле одмах после сусрета са српским званиничима упутио у посете Албанији и Македонији. Руководство у Тирани опоменуто је да "пут у ЕУ води преко кооперације, а не ратничке реторике", из чега је јасно да разговори, после недавне изјаве премијера Берише о "Великој Албанији" нису били угодни.

Шта се разговарало у Македонији, чији је један добар део територије потенцијални кандидат за "Велику Албанију", није јасно - како је македонско државно руководство довело Вестервелеа да позира испод споменика Александру Македонском, рекло би се да сусрет није имао превише актуелну ноту.

Шта желе Срби на северу Косова?

Ноје цирихер цајтунг (НЗЗ) не бави се разговорима у Берлину, већ се пребацује корак даље, на проблем чија квадратура круга све више притиска тај "европски дух кооперације" који Немци желе да виде на делу између Београда и Приштине, а то је - шта желе Срби на северу Косова?

"Статус кво је за обе стране незадовољавајући - 65.000 Срба живи на Северу Косова у једном преплетају институција, које су од Приштине никако, а од Београда све мање контролисане. Од када су се уплашили да би их Београд могао "продати" за ЕУ интеграцију, Срби с Косова све се жешће супротстављају упутствима што стижу из Србије", пише НЗЗ.

При томе не помаже пуно ни чињеница да београдски предлог о коме се разговара у Бриселу предвиђа широку аутономију за Северно Косово - једино што тамошњи Срби од свега чују, јесте "јурисдикција Приштине", при чему занемарују да се ради о врло ограниченој јурисдикцији Приштине на северу.

С једне стране, швајцарски лист констатује паралелу са Ахтисаријевим планом за Косово, с друге наводи основну разлику у односу на статус који ужива Република Српска у Босни - Срби са Севера Косова неће имати право вета на одлуке из Приштине.

Али чак и тако, Приштина се свеједно мучи да прихвати предлог Београда. Разлог лежи у томе да Приштина својој јавности представља ситуацију на северу као проблем који се решава искључиво интеграцијом локалних органа у постојеће државне институције, "а то је илузорно решење", пише НЗЗ.

Нови београдски предлог отвара пут за компромисно решење, закључује швајцарски лист, одлучујући се за нову дефиницију проблема: Београд и Приштина понашају се кооперативно - први очекују датум за почетак преговора са ЕУ, други се надају Уговору о придружењу са Унијом, али свеједно "ризик брзог решења лежи у томе, да становништво Северног Косова није заступљено у разговорима и да би свима могло да поквари рачуне"

Да би се, међутим, повукао прави дипломатски биланс протекле недеље, требало би знати шта је саветник Ангеле Меркел за спољнополитичка питања Кристоф Хојзген рекао немачкој канцеларки после свог сусрета са српским минстром спољних послова Иваном Мркићем, а то за сада није процурило у јавност.

Хојзгенова стварна моћ не одговара његовој у последње време скромној присутности у медијима.

Када је пре осам година постављен за спољнополитичког и безбедносног саветника Ангеле Меркел, коментари су били више него јасни: "Човек који Ангели Меркел даје идеје", "Човек који Ангели Меркел објашњава свет", или, од пре четири године "Хојзген: Меркел-Навигатор".

Је ли Хојзген само утицајни саветник који воли америчке Републиканце и зазире од Москве, или дијаболични спин-доктор - о томе ни немачки медији нису јединствени.

У времену које је претходило НАТО бомбардовању Србије, Хојзген је прелазио из тима тадашњег министра спољних послова Клауса Кинкела у канцеларију Хавијера Солане, тада високог представника ЕУ за спољну и безбедносну политику - из тог времена је позната Хојзгенова изјава да "Србију треба натерати на колена".

Питање је - да ли сада закључио да је Србија провела довољно времена на коленима и да јој заиста треба пружити руку? Када саопштење берлинског министарства ставља тежите на "ферплеј", чини се да се и то има у виду.