Како је настала легендарна српска пушка "кокинка", којој је кумовао Маузер

Коста Миловановић рођен је у Београду 1847. године. Похађао је гимназију у истом граду, наставио школовање у артиљеријској школи у Крагујевцу. Стручно се усавршавао и у Берлину.

Био је први српски изасланик одбране – два пута у Бечу, тада најзначанијем граду за званични Београд.

Предавао је на Војној академији, писао уџбенике.

Током Српско-турских ратова 1875. и 1878. активно учествује у борбама. Био је командант артиљерије код Прилепа, Ђуниса, Алексинца. Био је и начелник артиљерије при Врховној команди.

Након Српско-турских ратова, било је јасно да српску војску треба реформисати, осавременити и опремити. Без сујете, бирани су и млађи официри, који су исксутва стицали и у иностранству – међу њима и тада мајор Кока Миловановић.

"У склопу те модернизације Српске војске, била је потреба и да се модернизује пешадијско наоружање, односно да се набави нова пешадијска пушка. Формирана је Комисија која је имала задатак да изврши одабир најбољег система за српску војску. Расписан је међународни конкурс на који се јавило 17 различитих произвођача. Остала су два система у најужем избору. Један је био аустроугарски Кропачек, а друго је била пушка, тада мале фабрике Маузер, са моделом М1871/79, прављеног за пруску војску", објашњава Вук Обрадовић, виши кустос у Војном музеју.

Стварање најбоље пушке тога доба

Председник Комисије мајор Коста Миловановић увидео је потенцијал Маузерове конструкције и одлучио је да да оставку на место председника Комисије и да се лично позабави конструкцијом пушке, односно побољшавањем балистичких својстава оружја.

"У ту сврху конструисао је нову цев и радио је заједно са Маузеровим мајсторима, јер једна ствар је конструисати, односно замислити нешто како би то требало изгледати, а сасвим друга ствар је конструисати нешто да буде у складу са могућностима произвођача, односно са технолошким процесом производње оружја. Таква пушка је прошла испитивање и на крају је 1880. у октобру и прихваћена за оружање српске војске као 'пешадијска остраг пуна пушка модел 1880.'“, каже Обрадовић.

Та пушка се и дан данас чува у Војном музеју на Калемегдану.

"Она нема магацин, једнометна је 'остраг пуна', што значи да се пуни са задње стране цеви, за разлику од ранијих модела који су пуњени са уста цеви. Усвојена је та нова веома квалитетна конструкција цеви, која је била намењена за шведски метак 10,5x65Р мм, који је имао изузетне балистичке особине. Стални нишан пушке је за 400 корака, подизањем се могло гађати до 2.500 корака, односно са најгорњим зарезом и до 2.700 корака, што је изузетно, с обзиром на то да је крајњи домет зрна 3.250 корака. У тадашњој војној терминологији сматрало се да је метар као мерна јединица сувише имагинаран за просечног европског војника и зато су коришћени кораци као нешто много практичније за обичног војника да му буде лакше да одреди даљину до циља", детаљно објашњава Обрадовић.

Србија спасила фабрику Маузер

Српска држава није могла да обезбеди финансијска средства за исплату Маузера, па производња није започела одмах по склапању уговора, већ се решење отплате пронашло у подизању кредита.

"На крају је кредит на 5,6 милиона динара, што је негде око 6-7 милиона рајхсмарака тадашњих. За фирму Маузер у Оберндорфу то је био изузетно значајан посао, пошто један његов модел до тада није био усвојен у званично на оружање и није имао финансијску добит, био је у финансијској кризи као фирма, претио је банкрот и затварање. Тако да је овај посао са српском војском, са српском државом, фактички спасио Маузерову фирму од пропадања и омогућио јој да даље ради", каже Обрадовић.

Производња је започела 1881. године и последња пушка, односно последња серија оружја је испоручена 1884. године. У том моменту то је била најмодернија, најбоља пушка на свету. Значи, српски војник је био наоружан врхунском пушком изузетног квалитета, истичу у Војном музеју.

"Као врхунско оружје, на оружању новоформиране, стајаће војске српске, прву своју употребу, нажалост, имала је у гушењу Тимочке буне 1883. године. Показала се добро и у бугарским ратовима 1885. који су исто несрећно завршени. Била је најбоља, међутим, већ 1888. године, значи непуних, односно осам година од усвајања, пронађен је бездимни барут. Французи су почели да користе у свом оружју бездимни барут, што је аутоматски потиснуло сва оружја на црни барут, као што је ова пушка, и учинило их застарелим", истиче Обрадовић

Пушка "кокинка" у употреби и након Првог светског рата

Пошто је врло брзо застарела, а била изузетно квалитетно израђено оружје, 1907. године је извршена модернизација пушкара Гојка Ђурића, где је промењен калибар пушке на 7 мм, стављена је нова цев, нови нишани и додат је магацин за пет метака, петометни.

Те пушке, тзв. "ђурићке", налазе се током Првог светског рата у наоружању другог и трећег позива, а онај део који није преправљен, оне оригиналне "кокинке", налазиле су се у наоружању последње одбране и делом трећег позива. Део прерађених је остао чак и после Првог светског рата.

Коста Кока Миловановић, отишао је у пензију 1897. године у генералском чину. Нема званичне историјске потврде да се оженио ћерком једног од двојице браће Маузер.

У Београду је живео до смрти у 57. години (1905. године). Пушка коју је смислио, наставила је да се користи годинама након његове смрти.