Иванковић: И даље не знамо ко је све био изложен трагедији у Рибникару, немамо систем подршке

Ученик седмог разреда Основне школе "Владислав Рибникар" у Београду К. К. пуцао је из пиштоља на обезбеђење школе, наставницу и ученике. На лицу места убијено је осам ученика и радник обезбеђења, док је тешко рањена девојчица Ангелина Аћимовић касније подлегла повредама. 

Заменица директора организације Европска помоћ жртвама и чланица Радне групе за изградњу меморијалног центра Александра Иванковић каже за РТС да се заправо не зна колико је жртава како овог злочина, тако и масовних убистава у Дубони и Малом Орашју.

“Ми виктимизацију посматрамо као концентричне кругове. Највише су погођени родитељи убијене деце, затим повређени, па они који су били у учионици и тако даље, тако да можете да видите те концентричне кругове како се шире. Међутим, ми заправо знамо јако мало ван можда та прва два круга. Ми не знамо како су, на пример, теткице у школи поднеле чињеницу да је можда требало да очисте учионице и просторије школе након убиства”, навела је Иванковићева.

Указује да би према Европској директиви о правима жртава, коју је Србија према Споразуму о стабилизацији и придруживању ЕУ дужна да поштује, требало идентификовати сваку особу која на неки начин трпи последице ових трагедија.

“Треба да буде идентификована, треба да буде регистрована, њихове појединачне потребе треба да се процене и да се онда на те потребе адекватно одговори. И то је нешто што у Србији не постоји. Ми и дан-данас не знамо ко је тачно све био изложен овој трагедији и ко и на који начин трпи последице“, указала је Иванковићева.

Србија нема свеобухватан систем за подршку жртвама

На питање како може да се помогне жртвама, Александра Иванковић указује да постоје компаративне праксе које се користе и на које се ослања како би се радило са преживелима. Српски стручњаци тако сарађују са норвешким тимом који има искуство након злочина који је починио Андерс Брејвик.

Објашњава да поменута европска директива, између осталог, захтева од држава да успоставе свеобухватан систем за подршку свим жртвама.

"Такав систем у Србији не постоји – 2020. је усвојена национална стратегија о правима жртава, која апсолутно никуд није стигла са имплементацијом. Систем подршке жртвама не постоји  – није постојао 3. маја 2023, не постоји ни 3. маја 2024. Имате једну огромну празнину у системском одговору. Тако да је то нешто од чега треба да се почне", поручила је Иванковићева.

Објашњава да треба да се разговара о правима жртава у полицијској истрази, о правима жртава у тужилаштву, правосуђу, здравственом  и образовном систему.

Жртве ће терет мајских догађаја носити до краја живота

Губитак и бол родитеља убијене деце је ненадокнадив и немерљив.

“Данас је тек прва годишњица и данас је вероватно најтежа годишњица, али то не значи да ће сутра родитељима убијене деце и родитељима деце која и даље иду у ту школу бити много лакше. Тај губитак је немерљив и неповратан“, истакла је Александра Иванковић.

И док је важно да разумемо шта се догодило, исто тако је, наводи Иванковићева, битно и да гледамо на постојећи момент и у будућности – да сазнамо шта је жртвама потребно и на који начин можемо да их подржимо у наредном периоду.