Норвешки стручњаци поделили искуство са српским колегама: Годинама након Брејвиковог масакра млади живели у страху

Педијатрица из Норвешког центра за студије о насиљу и посттрауматски стрес Сани Стенсланд посетила је ООШ "Владислав Рибникар" и разговарала са српским тимом стручњака.

У разговору за РТС она је изразила најдубље саучешће породицама и онима који су изгубили своје пријатеље и који су преживели ту ужасну трагедију.

"Наше српске колеге раде даноноћно како би пружили психосоцијалну помоћ. Урађен је веома добар посао. Из нашег искуства знамо да су прве недеље након такве трагедије веома хаотичне и да је тешко организовати све", рекла је Стенсландова.

На констатацију да је први задатак после трагедије у Норвешкој био да се пружи емоционална подршка и на питање како се у томе снашла Србија, одговара да страх који се осећа након једног таквог напада може да доведе до тога да најмлађи не потраже помоћ када им је потребна и да не могу да функционишу нормално и обављају свакодневне активности.

"Зато је помоћ и подршка деци да се врате у школу најважнија. Сваки акт тероризма доводи до потпуног хаоса, страха, љутње у друштву. У борби против тога морамо да будемо јединствени. И моја главна порука људима у Србији је – ја знам да је тешко и ми смо прошли кроз то, али је важно да заједно пронађете пут", рекла је норвешка педијатрица.

У једном од закључака које су били донели норвешки стручњаци наводи се да је процес разумевања шта се догодило у различитим деловима друштва имао потпуно различиту динамику.

"Оно што нас је изненадило јесте да велики број младих је и даље у некој врсти страха и после 10 година. То је било велико сазнање за нас које смо поделили и са вашим тимом. Наш план је био да пратимо једну годину понашање, што се испоставило као веома кратак период, посебно са младим људима, који имају доста промена у животу – од осамостаљивања, почетка студирања, великих корака за које треба да буду спремни. У тој транзицији траума може да се врати и то је нешто што смо научили – да морамо да будемо проактивни у контакту са њима, да пратимо њихово понашање и пружимо им помоћ", рекла је Сани Стенсланд.

Шта урадити са местом страдања

Пружање помоћи једно је од питања. Друго, које је поделило и тадашњу јавност у Норвешкој и садашњу у Србији – шта урадити са местом страдања.

Норвешки експерти су годинама трагали за решењем. Меморијални центар отворен је прошле године и свакој од 77 жртава намењен је један стуб са знаком питања. Члан тима који га је пројектовао каже да је најважније да буду укључени сви које је погодила трагедија.

"Процес пружања помоћи је хитан, али онај који се односи на то шта урадити са местом страдања – захтева време. Како треба да изгледа меморијални центар је нешто што треба да сачека. И председница Владе подржава ту идеју. Главни савет је да треба да се чују они који су директно погођени трагедијом. Слушајте њих, дајте им времена, разговарајте са њима. Ако желите да направите споменик он мора да буде прожет младим душама које су изгубиле живот", рекао је Јерген Фриднес из Утеја центра.