Младенци "трећег доба"

У 2008. години, у Србији је склопљено око 1.500 бракова у којима су млада и младожења старији од 50 година.

Статистика показује да се Припадници "трећег доба" данас на тај корак одлучују чешће него раније.

Превазилажењу усамљености и побољшању квалитета живота у тим годинама доприноси богата понуда активности у клубовима пензионера и универзитета за "треће доба". Њихова посећеност, кажу, боља је него раније.

Да "треће доба" или јесен живота може да буде и плодоносан период живота, показује пример пензионерке Војиславе Леђајић, која је за шест година на Универзитету за треће доба "Ђуро Салај" научила да слика на свили и потом излагала, а ишла је и на часове компјутера и енглеског језика.

Клубови за старе се налазе у читавој Србији, а само у Београду их има 20. У дружењу и забави некад се роди и нежно пријатељство. Такву срећу, кажу, имали су пензионери Олга Илић и Славко Михајлов.

"Веома сам срећна и задовољна. Нисмо се раније познавали, али смо нашли заједничку слогу, решење, заједнички живот и нисмо се узели из материјалних разлога", каже Олга Илић.

Они најхрабрији стану и пред матичара. Такви примери, кажу више нису реткост.

Венчање осамдесетогодишњака

Матичар Зорица Јовановић је рекла да је пре петнаестак дана имала венчање између осамдесетогодишњака и додала је да су били веома шармантни, пуни живота, млади духом и пуни љубави једно према другом.

Такви потези, на жалост, често наилазе на осуду околине. Због таквог, како кажу, слободног понашања, замерају им сви, деца, унуци, суседи.

У конзервативном друштву споро се мења свест младих у прихватању потреба старијих. Немаштина и лош стандард ситуацију додатно компликују.

Социјални радник Мирјана Вукашиновић наводи да има заједница у којима живе по три генерације у којима је присутан и сукоб генерација и сукоб интереса,  као и да је економска ситуација поприлично одредила то неразумевање и несхватање.

Стручњаци оцењују да је борба за право на слободан живот и љубав у такозваним златним годинама понижавајућа.

За разлику од старијих људи из других земаља, који путују по свету, стари људи у Србији ужитак налазе у ситним радостима. И ма колико патетично звучало, признају да им је довољно да, бар на неко време, забораве на болест, беспарицу и осуду најближих и једноставно уживају у животу.