Каква је судбина бостанџија из Добринаца?

Слатке су грчка и македонска, али нема свежије и траженије лубенице од оне из сремског атара. Драган Радојев из Добринаца код Руме производи је од 2000. године. Од тада, каже, продајна цена готово да није порасла, трошкови производње јесу и то неколико пута. Ипак, не жали се много, бити бостанџија може да буде исплативо.

"Ми се боримо буквално тако што смо нашој роби дали име и презиме. Наша сва роба која изађе из дворишта има етикету, свака лубеница има етикету где стоји моја адреса и број телефона –тако да, ако мисли да нешто није у реду, свако може да се јави. Сигуран је да је роба здравствено безбедна и самим тим постижемо и нешто бољу цену", објашњава Драган Радојев.

Да би први изашли на тржиште и потукли конкренцију произвођачи понекад за брже сазревање користе и недозвољена средства. То, упозоравају стручњаци, угрожава здравље али и поскупљује поризводњу.

"Много производње долази у једном кратком периоду и имамо парадокс да рана производња лубеница не остварује цену која би била реална", наводи Ђуро Пајић из Пољопривредно-саветодавне стручне служба из Руме.

Иако се готово цело село бави том производњом у Добринцима не постоји удружење произвођача лубеница, иако би то значило јефтинији репроматеријал и бољи пласман. На задруге личе само породице које су ових дана у берби.

Бошко Радојев истиче да има доста посла од сејања до брања, као и да студент себи може да обезбеди добар џепарац пре свега на истовару лубеница.

Пијацу у Добринцима називају и берзом лубенице. Ван пијачних дана, на тржницу личе и улице овог места.

"Одавде је ишла лубеница у целу бившу Југославију, а данас већином на домаће тржиште", каже Зора Ђурић, продавац лубеница на улици.

До пре 15 година у Добринцима је важила изрека да само сеоски доктор и попа не узгајају бостан, јер немају земљу. Готово свака кућа бавила се производњом лубенице. Ипак, у последње време доста њих одустаје од ове производње, пре свега због високих трошкова улагања.