Обреновац није био довољан за већи број осигураних од поплава

Размере мајских поплава 2014. нико није могао да предвиди, али је Обреновчанин Мирко Станојевић веровао да је заштићен од сваког ризика. Јер када је осигуравао пет локала, од агента је тражио да га осигура и од крађе, поплаве, земљотреса.

"И заиста сам мислио да је то осигурано и релатино мирно сам спавао. Али после поплаве испоставило се да је то била шарена лажа. Поплава је подразумевала излив из канализације, а не бујичне поплаве као што се десило нама", каже Мирко Станојевић, приватни предузетник из Обреновца.

Највише криви себе, јер није прочитао услове осигурања. Када је након тога поново осигуравао некретнине, тражио је савет правника.

У складу с добром пословном праксом, агенти осигурања би требало да, пре него што продају производ, објасне грађанима од чега су тачно осигурани, али можда још важније од чега нису, односно у којим случајевима то осигурање неће важити.

Осигурање од изливања река и бујичних токова се додатно наплаћује. Колико зависи од ризика и максималне суме коју је у обавези да исплати осигуравајућа кућа ако до полаве дође.

Рачуница осигуравача каже - за стан од 50 квадрата у области која има већи ризик од плављења, као што је Обреновац, премија би износила око 800 динара месечно, тј, око 9.600 годишње, а осигуравајућа кућа би у случају поплаве била у обавези да исплати максимално три милиона динара.

"Оквирно сви знају колико вреди њихов објекат, колико може да буде оштећен колика би нека максимална штета могла да буде, оквирно се то зна. Ако ви уговорите суму осигурања на неки нижи износ и због тога плаћате нижу премију то је једини разлог да накнада не буде потпуна, али накнада стоји увек", каже Милош Миловановић из "Дунав осигурања". 

"Осигуравајујућа компанија не може да исплати нешто што није договорено и нешто што не одговара реалном износу штете. Интерес осигуравајућих компанија није да имају незадовољне клијенте и критичаре него пре свега да имају задовољне грађане који ће веровати и указати поверење осигуравајућим компанијама", каже Соња Марић из "Уника" осигурања.

Мали број грађана који су спремни да осигурају имовину стручњаци објашњавају недостатком културе осигурања, али и чињеницом да су навикнути да, у кризним ситуацијама, помоћ добију од државе.

Чињеница је и да је за оне који једва састављају крај с крајем, премија, ма колико симболична била у односу на вредност имовине коју штити, превисока, али предлажу решење.

"Држава партиципира у делу осигурања првих година са већим износом, протоком времена са мањим износом, јер у крајњој линији, неостваривање штетног догађаја омогућује компанијама да оне саме део премије дају за субвенционисање, односно за осигурање и градњу насипа за превенцију од поплава", каже Владимир Медан са Београдске банкарске академије.

За такав модел потребне су измене прописа, али од боље заштите од поплава корист би имали и грађани и осигуравајуће куће и држава.