Комшије најближи род у невољи

Живот Мирослава Томића, стао је у бараку у којој спава после урушавања старе куће на једној од највиших тачака Текериша на Церу, удаљене пет километара од центра села.

Мирослав је глувонем и после смрти родитеља живи сам од социјалне помоћи која није довољна да изгради нови дом. И поред брига, увек је добре воље, прихвата све послове у селу са комшијама, које му сада помажу да пре зиме изгради кућу.

"Је л' ти боље сад? Имаћеш кров над главом", пита Драган Томић свог глувонемог комшију.

Мирослав објашњава да се сад осећа сигурније пошто су сви стали иза њега – и удружење и мештани и комшије.

Да постоји Удужење инвалида у Лозници, Мирослав није знао. Учланиле су га комшије, које су због њега научиле знаковни језик.

"Радио је свуда у селу, помагао, и у шуми и на њиви трактором. Сад је дошло време да ми њему помогнемо", каже Драган.

За његов проблем чули су и мештани суседних села који долазе да помогну да се радови што пре заврше.

"Далеко сам од њега шест километара. Сарађивали смо, дружили се. Стварно је севап да се помогне човеку да би имао кров над главом", истиче  Радомир Лазић из Помијаче.

"Увек ћемо наћи времена да се то уради, да човек презими, јер погледајте какви су услови где живи", каже комшија Зоран Милојевић.

Лозничко удружење инвалида брзо је реаговало. Пронашли су десетак донатора и дали део свог новца.

"Ми смо у оквиру програма социјалне заштите из градског буџета добили средства за здравствену рехабилитацију за покривање текућих трошкова. Сви чланови удружења су донели одлуку да се одрекнемо тих средстава и да се преусмере да би се Мирославу завршила кућа", каже Горан Петронић из Удружења грађана особа са инвалидитетом, "Лагатор" у Лозници.

Ови добри људи тврде да ће кућу завршити пре првог снега. Мирослав нема породицу, али има комшије који су, показало се и сада, важни као најближи род.