Србија по броју трансплантација на зачељу Европе

На југу Србије, једино се у Нишком клиничком центру ради трансплантација. Углавном се пресађују бубрези и то са живих сродника, јер је и даље недовољан број породица које дају сагласност за узимање органа у случају мождане смрти њихових најближих. Зато је Србија по броју кадаверичних транплантација, и даље, последња у Европи.

Део екипе за трансплантацију у Нишком клиничком центру је са неурохирушке клинике. Лекар, анестезиолог и медицинска сестра први разговарају са родбином чији су најближи доживели мождану смрт. Разлоге због којих изостаје сагласност за донирање органа, породице углавном не саопштавају.

"Веома је битан тај тимски приступ да људима дамо могућност да прво прихвате ситуацију смртног исхода, а потом и да прихвате шта значи бити донор", каже директор Неурохирушке клинике Ниш Небојша Стојановић.

Сарадња са фамилијом оболелог или повређеног и поверење у лекаре су, како наводе стручњаци, најбитнији уочи доношења тако важне одлуке.

Неурохирург у КЦ Ниш Иван Стефановић каже да се без контакта са продицом, поверења и захвалности када родбина осети шта чини за пацијента, не може превазићи психички проблем који породица у том тренутку има.

Нишлија Милоје Шиљковић је бубрег чекао четири године, колико је и био на дијализи, а онда је, почетком априла, бубрег добио од непознатог донора.

"Људи мисле да било који орган када се сахрани, нешто значи. То никоме ништа не значи. Бубрег или неки дуги орган, када живи у неком другом човеку то је важно и за ту породицу", каже Шиљковић.

Иако дневно у Нишу три до пет пацијената завешта органе, то, тврде лекари, није довољно да програм кадаверичне трансплантације заживи на прави начин.

Руководилац тима за транплантацију у Нишу Видојко Ђорђевић каже да сви морају да разумеју када је неко умро под сликом мождане смрти, да ту повратка нема и зато апелује на породице да у тако тешком тренутку имају разумевања и дају сагласнот да се органи узму.

"Да би таквих ситуација било што мање, требало би да органе завештамо сви", наглашава Ђорђевић.

Искуства појединих земаља показују да би стимулација потенцијалних донора могла би бити решење проблема. Неплаћање партиципације, брже заказивање дијагностичких процедура, бесплатни лекови и сличне привилегије, можда би повећале број власника донор картица.