Читање позоришта: Статус и стандарди

Оно што је, на пример, Бекенбауер за немачки и европски фудбал, а Фазбиндер или Вендерс за немачки и европски филм, то је Франк Касторф за немачко и европско позориште. Мало је за њега рећи да је контроверзан и непомирљив, јер је вазда "антипротиван".

Од жестоког критичара комунистичке идеологије и социјализма у време бившег ДДР-а, после пада Берлинског зида изметнуо се у још оштријег противника глобализације и либералног капитализма. Позориште разуме као својеврстан друштвено-политички рад, опседају га парадокс и контрадикторност: кад му кажу да је нешто црно, он тврди да је бело, и обрнуто. Далеко је од сваке помисли да је Европска унија једини и последњи бедем демократије зато што верује да уметник увек мора да буде с друге стране барикаде мејнстрима: политичког или уметничког, све једно.

Хваљен, оспораван, забрањиван и протериван, обележио је историју немачког и европског позоришта у последњих двадесетак година. Поред бројних награда, критичарти престижног немачког позоришног часописа "Театар хојте" чак пет пута су га бирали за редитеља године. Када су га најзад "оставили на миру" режирао је и с једне и с друге стране "гвоздене завесе". Његове су представе понекад дуге, тешке, заморне, препуне различитих асоцијација, интертекстуалних веза и интерполација, све једно да ли ради Шекспира, Достојевског, Хауптмана, Чехова, Брехта или Хајнера Милера.

За Мирјану Карановић кажу да је "балканска краљица глуме" која је својим улогама трајно обележила једно време играјући широм бивше Југославије, и у позоришту и на филму. Она, пак, каже да је читав живот посветила уметности и да понекад верује да је живот на сцени истинитији, искренији и целовитији од овог такозваног стварног, у којем постојимо и трајемо, са свим мукама и радостима, срећом и патњом, усхићењима и разочарањима.

Подједнако успешна и у позоришту и на филму, њене су улоге својеврсне, упечатљиве, пластичне студије типичних карактера: губитница и хероина, мајки и љубавница, од остављених и напуштених жена до стамених личности и снажних индивидуалности. У мрском свету мушкараца, она је била и остала човек!

Самосвојна и отресита, пркосна и бескомпромисна, крхка и блага, чврста и непопустљива, глумачку зрелост је освојила већ својом првом улогом у "Петријином венцу", а лични и друштвени интегритет градила и стекла свих ових година у позоришту и пред камерама, подједнако у уметничком, јавном и друштвеном животу. Као непоколебљиви прегалац за васпостављање индивидуалног и колективног морала, како у уметности тако и у друштву, добила је најпрестижнија глумачка и друштвена признања и награде.

У исто време стамена и рањива, као и већина јунакиња које је тумачила с наизглед непојмљивом лакоћом и једноставношћу, Мирјана Карановић је играла живот, а то је и у позоришту и на филму најтеже, најзахтевније.

Формално, ово двоје уметника повезује "Златни ловоров венац" за допринос позоришној уметности, који су добили на 50. МЕСС-у у Сарајеву, суштински: реч је о снажним уметничким и људским индивидуалностима.

Аутор и уредник: Слободан Савић