Креативни дистрикт: Милош Софреновић

Рођен је у Београду, у браку енглескиње Шиле Дилон Гај и Радослава Софреновића. Млађи је брат наше глумице Ане Софреновић. Студирао је књижевност, формирао се на Битефу, Фесту, филмовима у Југословенској кинотеци. Пријавио се и прошао аудицију за плесну представу Процес коју је инспирисана истоименом Кафкиним делом радила Соња Вукићевић. Тако је све почело.

1999. године, са почетком бомбардовања Београда одлази код рођака у Лондон, полаже пријемни и примају га на престижну Лабан академију, тако почиње припрема за његову каријеру.

Усавршава се најпре као плесач код познатих педагога као што су Сузана Линке, Џонатан Бароуз, сарадница Пине Бауш Кристина Коно,Вера Монтеро, Ко Миробуши, Вим Вандекејбус, Акрам Кан... У Антверпену, у трупи Месс, са члановима Краљевског балета у Лондону, Фламанског краљевског балета, балета се Новог Зеланда игра једну од главних улога у плесној представи Црни лабуд.

Успех постиже соло пројектима за које се инспирише великим књижевним делима. Тако током каријере Софреновић развија своје "поетско тело" - занимљив концептуални оквир у којем се покрет одвија као мисаони процес. Његове представе су пре кореографисани есеји него плесна нарација. Својим соло делима доноси нешто до тада  невиђено на плесној сцени. За Милоша соло није форма усамљености, већ могућност непосредног дијалога са публиком.

Инспирисан делима писаца Петера Хандкеа, Семјуела Бекета и Вирџиније Вулф 2009.године  креира свој први самостални рад - Соло за три визије у којем достојанственим, смиреним, импресивним покретима истражује своје "поетско тело". Све то кроз   минимализам који одражава интроспективна стања, дијалог између унутрашњег  и спољашњег света реализујући необична, дубоко мисаоно плесно оствареје.

Из тога настаје импресивна трлогија Три годишња доба у којој је средишњи део Соло за три ума / Дијалог са Марселом Прустом у 12 сцена који  повезује сећање, монолог и покрет, кроз интерпретацију Прустовог дела У потрази за изгубљеним временом чије цитате на енглеском из оффа чита Милошева мајка Шила Софреновић. Она својим гласом боји безвремене Прустове мисли и представи даје нови ниво значења. Ово дело изводи на Dens Week Festivalu у Загребу, у Битеф театру, на плесном фестивалу у Њујорку.

Трилогију заокружује остварењем Анатомија воље којим настоји да артикулише двосмерну везу између музике и покрета, изнад нивоа речи, инспириран наслеђем једног од највећих диригената 20. века – Вилхелмом Фуртвенглером. Тако ствара сопствени стил.

аутор и уредник Оливера Милошевић

сниматељ Милан Ромањук

монтажа Никола Загорац

режија Милица Митровић