Трибина младих – педесет година касније

У шестој епизоди историчар и теоретичар уметности Јерко Денегри се пита: како је могло да се деси да се новосадским концептуалистима истовремено суди у Новом Саду 1971. године и да се њихова дела, као репрезентативна дела новије југословенске уметности исте те године излажу под државним покровитељством на међународним изложбама у иностранству?

У септембру 1971. поједини чланови група КОД и Ǝ (Обрнуто Е) добијају позив да учествују на Париском бијеналу младих у Паризу. Поједини чланови група заговарају одбијање наступа у Паризу. У фебруару 1972. са закашњењем од годину дана излази број часопоса Поља у целости посвећен концептуалној уметности.

Без теорисјког предзнања радови новосадских концептуалиста изгледали би наивно у свом времену и у култури где су настајала, каже Денегри, али ради се о уметности која комуницира са тадашњим доминантним правцима и покретима у филозофији, лингвистици, тоерији масовних коминикација и теорији књижевности.

Мишко Шуваковић говори о пресудном утицају Марсела Дишана како на модерну послератну ументност тако и на новосадске концептуалисте, док Владимир Копицл сведочи о постепеном престанку рада новосадских концептуалиста у групама почетком 70-тих година и преласком у појединачно деловање и у тзв. невидљиву уметност.

Шеста епизода обрађује период од хепенинга под називом Закуска нових уметности која се одржала у фебруару 1971. и изазвала до тада један од највећих послератних скандала у ликовној уметности до подизања оптужница против Мирослава Мандића, Славка Богдановића, Ота Толнаија (недавно преминулог) и Шандора Роже.

Јерко Денегри два месеца после скандала приређује у Салону Музеја модерне уметности у Београду изложбу под називом Примери концептуалне уметности у Југославији која је означила прву институнализацију те врсте уметности у Југославији.

У петој епизоди говоре: Јерко Денегри, Мишко Шуваковић, Милан Миша Живановић, Чедомир Дрча и Владимир Копицил.

Сценарио и режија: Ненад Милошевић

Ч