Капија од жада: Лица теракота

Симболични назив серијала "Капија од жада" означава пролаз кроз који се према кинеском веровању улазило у тајновиту земљу и који упућује на откривање мистерија, духовних тајни, грађевинских и археолошких чуда некадашњег Источног Царства.

Ова емисија предочава велико археолошко чудо 20. века, ратнике извајане у теракоти у време првог кинеског цара Ћин Шихуанга пронађено у граду Сиан, престоници провинције Шанси, колевци кинеске цивилизације из које су 73 цара владала Кином.

Мистерија једне цивилизације, царева армија оличена у теракоти, дуго је била скривена под земљом. Ово светско археолошко чудо везано је за цара Ћин Шихуанга који је 221. године пре нове ере ујединио Кину и прогласио се за првог цара династије Ћин. Из страха од смрти почиње да гради маузолеј и наређује да се у њему изваја велика војска од теракоте. Та војска је требала да га заштити на оном свету, али је симболизовала и моћ коју је имао на земљи. За изградњу свега тога било је ангажовано 720 хиљада робова. Из страха да се тајна гробнице не открије хиљаде њих је било живо закопано. Након 2000 година, 1974. године, сељаци су копајући бунар открили 8000 војника у теракоти који су смештени у три хале, од којих је најзаначајнија прва у којој су представљене цареве елитне јединице које је снимила екипа Образовно – научног програма.

Поред тога, у улици Шујуенмен снимљени су бројни калиграфски и сликарски атељеи по којима је ова улица чувена.

Ноћни живот овог града представљен је атмосфером затеченом у главној улици Веи Јанг.

У близини градског зида, изграђеног крајем 14. века налази се храм Јианфу настао крајем 7. века са пагодом "Мала дивља гуска" високом 43 метра.

У храму Дашен, оази будизма, насталом у 7. веку налази се пагода "Велика дивља гуска" висока 64 метра. У овом храму живео је најпознатитји калуђер из времена династије Танг, Сјуен Цанг који је имао значајну улогу у ширењу будизма у Кини.

Уредник серије Јасмина Вујновић-Милошевић, режија Лордан Зафрановић, монтажа Петар Јаконић, сниматељ Војислав Поповић, текст Радосав Пушић и Јасмина Вујновић-Милошевић.