Креативни дистрикт: Ана Капор

1983. одлази у Рим да студира сликарство на Академију лепих уметности. Са собом носи захтеван пртљаг. Ћерка писца и сликара Моме Капора је путујући са родитељима и пре доласка у Рим видела скоро сваки кутак старе Европе, откривајући њено благо у музејима и уметничким галеријама. Избор Италије није нимало случајан, огроман део светског уметничког блага је у тој земљи.

Ана је почела да црта и слика у очевом атељеу са четири године. И никада није престала, као што никада није имала дилему шта ће радити кад порасте... 

У Риму, где је у време када је дипломирала на Академији лепих уметности, већ дошло до препорода фигуративног сликарства, упознаје Арналда Романија који је у том тренутку представљао стуб нове фигурације.

Убрзо након тога има прву самосталну изложбу у његовој галерији, упознаје затим и друге галеристе, излаже у Милану, присуствује на већини значајних уметничких сајмова у Италији али и по читавом свету. Добија бројне награде, међу којима је и Национална награда за сликарство. 

На својим сликама Ана настоји да открије енигме које су очаравале мајсторе ране ренесансе и каноне који су диктирали византијску сликарску мисао. Почиње да гради сопствени стил. За разлику од античких мајстора код ње нема ликова, оно што је била позадина у ренесансној уметности постаје први план у њеном сликарству. 

Одувек је фасцинирана светлошћу и каменом Медитерана... све то нашала је у Риму, где живи.

За Ану је сликарство трагање за временом које је заустављено у простору. Тај метафизички феномен препознаје на пејзажима који су окруживали јунаке рано ренесансних слика. Управо тај свет из другог плана она на својим сликама истиче у главног протагонисту.

Анина сликарска техника је традиционална, готово иста као поступак који су користили сликари давних времена. Али је предмет њених слика другачији. Користећи језик старих мајстора, из визуре човека нашег времена настоји да говори о универзалним темама.

Размишља како сви који се баве сликарством желе да направе идеалну слику. Та потрага се на крају претвори у специфични сликарски језик.

Сликање је њена суштинска потреба, најприроднији начин изражавања и комуникације са људима.

Рим је њен град исто колико је то и Београд. У једном граду је њен дом у другом домовина.

Ауторка и уредница Оливера Милошевић

Сниматељ Милан Ромањук

Монтажа Марија Аранђеловић

Режија Милица Митровић