Право на сутра: Само човек

Свакодневни живот сведочи да је максима „Homo homini lupus - Човек је човеку вук", често огледало живота. А, све може бити другачије, много лакше.

Многи хуманисти не одустају од става да су људи у суштини добри, па вођени том запитаношћу и овај пут трагамо за одговорима.

После двадесет година, Марија Новаковић из Приштине, враћа се у свој стан у овом граду, који је узурпиран после њеног одласка 1999. године.

Њен повратак завршница је дводеценијске агоније. Маријина раздвојеност од супруга и двојице синова, подршка неких дивних људи, равнодушност неких других, море суза и непроспаване ноћи замениле су прави живот.

Агенција за упоређивање и верификацију имовине из Приштине, обавестила је Маријину заступницу Гордану Ђорић, координаторку Удружења „Авенија", да може преузети кључеве стана. То је Маријину породицу и пријатеље обрадовало, али гумицом се не може избрисати агонија коју је прошла.

После свега преостаје и завршни чин егзистенцијалне битке. Марија Новаковић је пре ратних дешавања и напуштања Приштине, била запослена у тамошњем вртићу „Ђурђевак", као васпитачица. Од када се прошле године вратила у завичај, покушава да оствари своје радно право. Вртић је измештен у Грачаницу, а услови за радно ангажовање васпитача су промењени, па то додатно компликује њену иначе тешку позицију.

Маријина истрајност у остваривању права и наговештај да је правда достижна, води нас ка још једној посебној особи. Која сања и остварује своје снове. Мила Михајловић, млада песникиња из Рабовца, из околине Грачанице, добитница је награде „Пегаз" за своју прву збирку песама „Вечни траг". Награда јој је додељена на годишњицу оснивања Књижевне омладине Србије.

И након више од века, Нушићево „Сумњиво лице" или „Сумљиво лице", са Љ, како га је приштинско Народно позориште овога пута поставило, у режији Милана Нешковића, нагони на смех. И наравно, уз немалу дозу горчине, када схватимо да се ништа није променило за сто и више година.

Драматуршкиња Маја Тодоровић и редитељ Нешковић, постављајући Нушића са глумцима Народног позоришта у Приштини, са седиштем у Грачаници, поставили су једно питање, заправо два: можда се у наредних сто година нешто промени? Или само неко треба да угаси светло?

Само небо зна. А, само би ваљало бити и остати Човек.

Уредница и ауторка: Татјана Манојловић
Редитељ: Бојан Воркапић
Сниматељ: Александар Агбаба
Монтажа: Весна Грба