Читање позоришта: Велика очекивања

Најновија драма Милене Марковић "Деца радости" (Атеље 212) суморна је ода кошмарној, предсмртној младости, опори реквијем идеализму и паду идеализма, опело сновима и полету, горка рапсодија о неснађености и погубљености. Препознатљивим поетским језиком, епског замаха и симболичких сажимања, ауторка, кроз три генерације, тематизује и контекстуализује послератну историју Југославије, новоталасну рокенрол повест осамдесетих, све до трагичног суноврата деведесетих и наших, нововековних дана.

Политички коректна квир тематика није једина, па можда ни основна тема „Народне драме" (Народно позориште у Београду) Олге Димитријевић, али јесте главно и темељно исходиште. Љубав две младе жене, сеоске девојке Анке и кафанске певачице Бранке, повод је за тематизацију и критичко преиспитивање третмана жена у патријархалном друштву, породичних односа који се преносе с колена на колено, крутих друштвених устројстава, буразерских погодби и трговања децом, односно институцијом брака.

У овој епизоди говоримо и о премијери комада "Брод љубави" Небојше Ромчевића у Народном позоришту у Нишу, а завршавамо освртом на Пети фестивал првоизведених представа у Алексинцу. Представа "Моје дете" (Београдско драмско позориште), по тексту Стојана Срдића, освојила је главне награде жирија и публике. Исписана једноставним језиком, ова породична, друштвена и социјална драма говори о невеселом животу Рома, односно, на општем плану, мањинских, маргинализованих група уопште.

У емисији говоре: Милена Марковић, Снежана Тришић, Бојана Лазић, Томислав Трифуновић, Ангелчо Илиевски и Мила Машовић Николић.

Аутор и уредник: Слободан Савић