Град у коме се време мери лепотом и вековима

Котор је град уских улица које немају имена, осим једне која се зове Пусти ме проћ, а која представља најужу улицу у овом граду у којој се једва двоје људи може мимоићи.

Живот у овом граду, опасаном зидинама са свих страна, траје више од две хиљаде година. У камене дефтере овог града уписали су се многи освајачи, почев од Византије и Млетачке републике, преко Француске и Немачке до Аустрије и Угарске. Которске бедеме, који на многим местима достижу висину до 20 метара почели су да граде Византинци, а Немањићи, у чије време је Котор доживео највећи процват, дали су им коначан облик. Зидине изнад Котора доградили су Млечани у 16. веку. Коштале су их толико да је до данас у италијанској регији Венето остала изрека коју муж изговара расипној жени: „Коштала си ме више него которске зидине”.

Палате у Котору градиле су племићке породице у средњем веку, а свака палата има своју историју, своју причу и своје тајне о којима би се могле исписати читаве саге.

Испод торња са сатом, смештеном на Тргу од оружја, налази се Стуб срама, пред којим се у прошлости јавно судило, пред аудиторијумом, сваком преступнику. Торањ са сатом и Стуб срама подигнути су на месту средњовековног торња за мучење, испред кога су лопове кажњавали одсецањем руку. Да су тај торањ и обичај остали, много би безруких данас ходало Црном Гором.

Котор је град под заштитом Унеска, као део светске културне баштине, али би тај статус могао да изгуби због изградње многих објеката који нарушавају визуелну целину Котора и његове околине. Из Унеска упозоравају да ће се то и десити ако се настави са градњом која је у последње две деценије нарушила део лепоте бококоторског залива. Капитал, нажалост, не поштује ни историју, ни традицију, а понајмање културу и архитектуру епохе.

Уредник: Бранко Станковић

Сниматељ: Дарко Бурсаћ