Анђели милешевски

Остављајући ово градитељско дело свом народу, њен ктитор, принц, а потом краљ Владислав, син Стефана Првовенчаног, испунио је запoвест да светли светлост пред људима, да се виде добра дела и прослави Отац на небесима.

Урадио је то тако, да му се заслуге морају признати – за монументалну, раскошну архитектуру, за богатства којима је храм обдарио, за фреске и иконе, за молитве монашке које су је испуниле, живу везу предака и потомака, за потврду, да је овде место, на коме се у загрљају срећу вишње и земаљске силе.

Лепота се уселила под куполе храма - а једна сцена „Мироносице на Христовом гробу” се посебно истиче – смештена изнад кивота краља Владислава, приказује Архађела Гаврила који мироносицама показује плаштаницу у празном Христовом гробу, и објављује радосну вест о Његовом васкрсењу. Милешевски „Бели анђео” временом је постао, не само гласник среће, већ и симбол врхунских уметничких достигнућа фрескосликарства тог доба.

На зидовима од сиге, на свежем малтеру, нама непознати уметник, у 13. веку оставио je траг без премца у средњовековној уметности, посветивши своје дело Господу и људима. И када се све губило, анђео Христов, објављивао је васкрсење и лепоту небеску.

Милешева је рушена и паљена у више наврата. Остало је забележено да је градитељски васкрсла осми пут, када су у време велике обнове, од 1863. до 1868, неимари радили под оружјем, уз бдење и жртвовање, јер је, упркос дозволи босанског везира Топал-паше, било много Османлија који су обнову желели да спрече. Приликом рестаурације, изронио је тада „Бели анђео”, живопис који је у давном 16. веку био прекривен новом фреском, касније уништеном у пожару. И управо је та фреска, прихвативши огањ, сачувала ову претходну.

Уредник серијала: Јелена Божовић

Сниматељ: Душко Перић

Монтажа: Горан Дамљановић