Пет сати вожње до ваздуха са дедовине

Млади архитекта Александар решио је да његова дедовина почне бољи живот. Бољи живот, јер његово презиме је Попадић. Није Гига Моравац, али је повезан са дедовином снажно.

У пријави је Александар написао: "То је мало и живописно место са прелепом природом, али са све мање људи који ту живе и овим темпом се бојим да за двадесетак година ту неће никог бити".

Комшије у касним осамдесетим дочекују овог момка како би са неким прозборили. Природа је све јача и све више буја. Ово је један од лепших делова Балкана, али умире.

Ово би била једна обична пријава да Александар не живи и ради у Новом Саду и да не путује по 5 сати како би само обишао дедовину и уверио се да је са кућом све како треба. Ово место у брдима је магнетички привлачило од детињства овог момка. Када би кретао на море као мали молио је родитеље да прво сврате у Бабине. Све је говорило да је он тај који неће дозовлити да се огњиште угаси. Његов покојни деда је градио куће од камена у овом крају и највећи грех би био да дом једног градитеља остане пуст, како каже. Александар је дар наследио од деде и постао архитекта који ради за јаку страну компанију. Пријавио се да пошаље поруку да се не оставља дедовина, а новац му није мотив, јер је већ уложио много више него што серијал Моја дедовина доноси домаћинима (око 3 хиљаде евра по епизоди).

Обезбедио је мобу и испомоћ пријатеља, кумова, рођака из Новог Сада, Ариља и околине Пријепоља. На имању је чекао расклопљен шатор за весеља који је наговестио да ће се у Бабинама на крају емисије догодити весеље за 100 гостију. Изгледа да је ово за нашег Александра један од најважнијих догађаја у животу.