Кучке планине и катуни, суровост живота

Почетком јула, буљуци оваца кретали су из кучких села и у неколико таласа уливали се у камено море кучких планина. Читаве породице селиле су се са стоком у планину, где су остајале све до краја октобра.

Живот на планини је био подређен стадима и производњи белог мрса, а катунари су боравили у сточарским стаништима карактеристичним за овај крај, савардацима и у гладама, колибама грађеним од камена и дрвета. Планина је била својина целог племена, али се тачно знало где су чији катуни и где је ко могао изгонити стоку на испашу.

Кучке планине, које заузимају огромно пространство од 200 квадратних километара, протежу се уз границу са Албанијом и имају више од 20 планинских врхова са око 2 000 метара, тако да је живот на катуну био суров и тежак. Отежавало га је додатно снабдевање водом јер су Кучке планине, углавном, безводне. Да би обезбедили воду за пиће, за свакодневне потребе и за појење стоке, катунари су брали снег, како то они овде зову. Одлазили су до вртача и пећина у којима се и током лета задржао снег, често удаљених и по неколико километара од катуна и ледене громаде носили на леђима до својих глада и савардака где су их топили како би обезбедили воду.

Иако је живот на планини био суров, Кучи су се сродили и саживели са својим планинама које стреме у висину, у жељи да додирну небо.

А, пред тим, гордим, горским горостасима и небо делује некако скучено, а тек човек, који се пред њима осећа немоћним и ситним, као зрно соли.

Издиг стоке на Кучке планине екипа Квадратуре круга заабележила је у јулу где је са катунарима провела два дана.

Уредник: Бранко Станковић
Сниматељ: Дарко Бурсаћ
Монтажа: Марија Баронијан Шашић