Прибој, први део

Прибио се уз обале древног Лима под вечном заштитом малог и великог Бића са југозапада, Побијеника са југоистока, прибојског Црног Врха са севера и Бањског брда са североистока. Кад му се прохте, осматра своју Србију и суседне земље са највишег врха на Јаворју, прикладног назива Обер, који на темену мери 1486 метара од нивоа мора. Није се у историји прибојавао, још из доба Немањића, да покаже да припада српским земљама и да је отворен и за народе других вера и конфесија.

Прибој на Лиму.

Чувар њених југозападних граница и спона са суседима, Прибој, град наш и свој. Од Београда удаљен 286 километара, од Вишеграда, само тридесетак, до зеленог лица Златибора и Ужица, осамдесет.

Један је Прибој а два су његова урбана срца. Старо, у подножју Бић планине, и ново, два и по километра узводно реком Лим. Стари Прибој се развио око средњовековног трга испод тврђаве Јагат. Нови Прибој је букнуо после изградње фабрике камиона. Прибој стари чува сећање на дугу и занимљиву прошлост града. Прибој нови сведочи о годинама привредног развоја када су хиљаде камиона из овдашње фабрике крстариле друмовима Европе. Два лица града, делови једног урбаног бића, чврсто повезани и упућени једно на друго.

Стари град се осмехује обновљеним фасадама светлих, веселих боја. У самом његовом језгру ниче модеран хотел, весник будућности. У непосредној близини су куће Борисављевића и знаменитог прибојског хидролога и научника Вујице Јевђевића, сведоци и чувари прошлости. Под заштитом су државе, као споменици културе. Нови Прибој окитио се дрворедима кестенова у главној градској променади и вијугавом поворком бреза на левој обали Лима. У овом делу града блистају обновљена лица Основне школе „Вук Караџић" и Средње машинско-електротехничке школе.

На простору данашње општине Прибој људи су живели и у праисторијско доба. Прве насеобине у Доњем Полимљу никле су пре шест и по миленијума. О томе сведоче рудници и рударска насеља у долини Лима која припадају винчанској култури.

Уредник: Владимир Новаковић
Аутор: Драган Стојановић
Сниматељ: Павле Танасијевић
Монтажа: Немања Радић