Моја лепа Србија-Глушци

Мачванско село Глушци крај Богатића одувек се налазило поред пута. Утирући пут ка садашњости историјски догађају га нису заобилазили. Војске су се вековима отимале за оно мало плавог неба и мало плодне земље овог села. Глушци су одувек били на раскрсници, а тако је и данас.

Иако има индиција да су ови крајеви били насељени још у праисторији, први писани трагови о селу датирају из турских времена када се у првим пореским пописима оно наводи под именом Бубања. Име Глушци носи од почетак 18. века, а живописна Црква Светих апостола Петра и Павла чува од заборава део легенди овог места.

Момчило Будимировић или професор Мома, како га у селу зову, скоро читав живот је провео у родном крају, па је постао својеврсни хроничар овог места. Поред тога што о Глушцима зна све, надалеко је познат и по козјем сиру који већ деценијама краси трпезе гурмана широм Србије.

У самом срцу Глушаца, једна породица већ годинама ради на прикупљању објеката и експоната који сведоче о старом начину живота у Мачви. Производ њиховог рада је - етно-парк „Авлија". Овај јединствени музеј на отвореном заправо је аутентична целина и представља старо мачванско домаћинство. Туристе жељне мира изглед овог дворишта изместиће из садашњости, а објекти традиционалне градње, макар на тренутак, вратиће их у амбијент српског села од пре два века.

Љубав Мачвана према коњима надалекоје позната. Расни ждрепци и отмене кобиле из овог краја трчали су, копито уз копито, са неким од најславнијих светских галопера, а чак и данас у Богатићу скоро да и нема куће која нема коње. Познаваоци врста и нарави ових племенитих животиња ће вам рећи - ако најбољи српски атови долазе из Мачве, најбољи од најбољих - гаје се у Глушцима.

Глушци су данас мала, али лепо уређена средина. Они су дом за око две и по хиљаде становника, готово сви се баве пољопривредом. Плодна мачванска равница, ободни део Панонске низије, као створена је за ратарство, али има и оних који се баве сточарством, воћарством, па чак и виноградарством.

Такво место су Глушци крај Богатића - село уписано у историју и срца оних који су га посетили, видели и заволели. Мало место тихих улица и уређених башти, благе природе и још благороднијих људи који свакога дочекују раширених руку и отворених срца.
Баш онако - домаћински. Баш онако - мачвански.

Уредник: Владимир Новаковић
Текст: Александра Богдановић