Портрети-Душан Џамоња

Отац му је био филозоф, књижевни преводилац, школован у Паризу. Он је тај који је одредио Душанову судбину, уверен да је његова будућност у уметности. Када је Душан имао седам година отац га је затекао како поправља ударену бисту Достојевског коју је откинуо из кућне библиотеке. Тог дана отац је рекао „Душан ће постати вајар". За време Другог светског рата, када је имао 15 година, Душан Џамоња је кренуо у приватну уметничку школу у Београду. Из тог ратног периода једини рад Душана Џамоње који је сачуван је глава Хомера, коју је урадио по слици из уџбеника. У једном интервјуу казао је да је на њега велики утисак оставио Иван Мештровић и да је гледајући његове скулптуре, које су му изледале нестварно, решио да мора постати вајар. Након рата, у Загребу (1945) уписује студије вајарства. По завршетку студија креће на прва путовања у иностранство - Италија и Француска, где је у музејима, црквама и на јавним местима, видео дела великих мајстора, што је имало велики утицај на његов уметнички рад и израз.

Стваралаштво Душана Џамоње оставило је неизбрисив траг у споменичкој архитектури Југославије (Споменик стрељанима у Јајинцима, Споменик просиначким жртвама у Загребу, Споменик револуције народа Мославине, Споменик револуције на Козари, Споменик жртвама фашизма у Подхуму код Ријеке и други). Душан Џамоња је имао и више самосталних изложби у СФРЈ и широм Европе, а био је и учесник бројних репрезентативних ликовних манифестација у СФРЈ и иностранству-биеанала у Венецији, Антверпену, Сполету, Сан Марину, Сао Паолу, Медитеранском биеналу у Александрији, Јадранском биеналу у Риминију, Триеналу у Београду....

Сценарио Момо Капор, редитељ Тибор Молдвај, произведено 1974. године