среда, 22. мај 2024, 19:59
Три сужња социјализма-Робијаш Владо Дапчевић
Владо Дапчевић (1917-2001) револуционар, учесник НОБ-а, потпуковник НОВЈ.
По завршетку рата, постављен је за наставника на Вишој партијској школи, а 1947. године постаје начелник Управе Југословенске армије за агитацију и пропаганду. На 5. Конгресу КПЈ, јула 1948. године у Београду, изјаснио се као присталица Резолуције Информбироа, због чега је проглашен за најљућег непријатеља власти, што је био случај без преседана, јер је Владо Дапчевић од ране младости и током свих наредних деценија, био неприкосновени заговорник комунистичких идеја. Следи покушај бекства из земље и прво од више хапшења.
У истражном затвору у Главњачи и Бањици, провео је 22 месеца, а 1950. је осуђен на 20 година робије. Казну је служио у Старој Градишки и Билећи. Био је први затвореник који је стигао на Голи оток, и последњи који је са њега отишао. Тамо су на њему примењивали најтеже методе мучења. По завршетку робије, због претњи новим хапшењима, напушта земљу и одлази најпре у Албанију а одатле у СССР, где је радио на докторској тези о историји југословенског радничког покрета. Совјетски Савез напушта 1965. године и одлази у западну Европу, где је боравио у неколико земаља, чије су власти биле упознате са његовом биографијом и сарадњом са комунистима широм света, због чега је увек био под присмотром полиције. Следи ново хапшење 1975. године, као резултат сарадње између југословенске и румунске полиције. Осуђен је на смртну казну, да би пресуда била преиначена на казну затвора у трајању од 20 година. У затвору у Пожаревцу, казну је служио у потпуној изолацији.
Говорећи о себи, свом животу, политичким убеђењима, доследности и неустрашивости у борби за одбрану идеја за које се борио, као и о парадоксу да је добар део таквих идеја заступао и режим који га је немилосрдно прогањао, Владо Дапчевић је, у интервјуу за ТВ Београд, казао: „Ако би неко на овоме свијету имао разлога да мрзи, имао бих ја, због свега што се радило са мном. Ја их не мрзим уопште. Да ли их презирем, то је друго питање, а с друге стране ја осећам непрекидно једну сталну и систематску мржњу према мени и та мржња ме држи овде у затвору".
Изузетно сведочење о времену о коме и данас у јавности постоји дубока подела мишљења, али надасве прича о храбрости да се буде „свој на своме" када је реч о слободи мишљења и интегритету личности, уз питање за чијим се одговором још увек трага: „да ли револуција нужно мора да уништи сву своју децу?"
Коментари