субота, 13. јул 2024, 13:45

Родославци: Дучић и Требиње – трагом једне визије

Шта би Требиње без Дучића, и шта би Дучић без Требиња, за које је у шали говорио, да му је Дубровник предграђе...

Дучић, принц међу песницима, како је себе називао

Песник, дипломата, али и љубитељ уметности, изврсни зналац, пасионирани колекционар, и надасве – родољуб и визионар.

Музеј Херцеговине

Почетак те приче о Дучићу, требињском задужбинару, јесте у Музеју Херцеговине, у здању некадашње аустроугарске касарне, над срушеним и забетонираним темељима древних српских грађевина. И ништа у овој причи и у овим догађајима, крцатим историјом, на овом маленом простору старог требињског града, није случајно.

Стара здања у новом руху

Из визије једног песника, који је волео и живот и херцеговачки камен, лепота се уселила међу стара здања, дарујући им посебност. Поводом двадесетогодишњице ослобођења Требиња, 1938, даривао је споменик „Херојима и мученицима за слободу”. Сам је правио скице, обликовао изглед будућег споменика, а уметник га преточио у дело које потврђује победу добра над злом. Подигнут је на месту где је током Првог светског рата страдало седамдесет седам младића и две девојке.

Старо и ново у Трбињу над чим стражи Дучићев маузолеј

У писму Михајлу Дучићу, које је написао у Риму, 1935, наводи шта је све планирао да уради у свом граду: од споменика, античких украса које ће распоредити на разним местима, стварања Библиотеке и Музеја, па до интервенција код градских власти да поправе требињску тврђаву, подигну мост на Требишњици, гимназију са осам разреда, нови расадник. И како је додао, ова страст да нешто корисно уради за своје земљаке испунила му је све слободне часове...