Рађање српске Модерне: 3-6

Династички преврат 1903. године, Први и Други балкански рат 1912. и 1913. године; Први светски рат, као и формирање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1918. године, битно су одредили епоху, како у друштвеном, социјалном и геополичичком смислу, тако и у контексту културе и уметности.

Постепену модернизацију српске државе прати и модернизација друштва, урбанизација Београда који се профилише као један од водећих регионалних центара и који још увек умногоме одређује дихотомија Исток - Запад, али и све израженија тежња за потискивањем османлијског наслеђа.
Инсистирање на двојном идентитету: националном и европском, основне су координате кретања српске културне политике изградње и репрезентације.
Развој српског сликарства у првим деценијама 20. века није се одвијао паралелно са модерним европским уметничким правцима, већ је од њихових идеја преузимао оно што је одговарало његовим могућностима, али и тежњама. Најпре окренуто Бечу и Минхену, а потом и Паризу, српско сликарство се постепено ослобађало провинцијалних манира и особености балканског поднебља, прихватајући условно речено „нова" схватања и концепције.

Сусрет две генерације и две оријентације у уметности, обележиће почетак српске Модерне. Заједничко им је настојање да се српска уметност уведе у међународне, европске токове, а у формалном смислу повезује их светлост као проблем чије је решавање био основни задатак модерног српског сликарства.