Траг: Борисав Станковић

Ко је заправо писац који и данас својим делима буди старо Врање? Шта је то понео из родног града? Какав је живот имао у Београду носећи у себи Врање као непресушну инспирацију? Који тренутак у разговору са Ивом Андрићем мами сузу у оку? Како звучи песма "Мирјано, моме Мирјано" у Луксембуршком парку у Паризу? Шта памти његова унука и како потомци чувају сећање на деду.

Трагом биографских података, поштовалаца и сећања потомака кренули смо на путовање кроз духовни и стварни свет Борисава Станковића.

У тишини октобарског јутра, готово да чујем шум шалвара и одјек нанула на калдрми Баба Златине улице у Врању. Размишљајући о својој саговорници отварам велику дрвену капију и преда мном је двориште поплочано каменом, бунар, винова лоза, у прозорима на кући огледа се разграната крошња дуда. Испред куће, како је и ред, сачекала ме отмена, елегантна, насмејана Зора Живадиновић Давидовић, унука Борисава Станковића.

И она је као и њен славни деда, волела да долази у Врање.

Доста често долазим у Врање. Врање је чудно место, ја наравно нисам рођена овде, али кад дођем, ја једноставно имам неку своју причу, која је у ставри остатак прича мојих предака који су живели у Врању, а ја нисам.

Брижно је чувала сећање на деду, упознала га је из прича, али је уметнички дар можда наследила баш од њега. Одлучила се за костимографију, а своје богато знање из те области деценијама је преносила студентима Факулта примењених уметности у Београду.

Оног момента када сам одлучила да се бавим костимом, мислим да је било сасвим природно што сам покушала да дочарам те његове ликове. За мене је било немогуће да се тим послом бавим а да не будем окренута ка Врању и његовим ликовима. Сарађивала сам са врањским позориштем које носи име мог деде.

Са великом љубављу и пијететом говорила је у емисијио свом деди Борисаву Станковићу, о вредности и лепоти креирањa костима за представе које су рађене по његовим текстовима, о сарадњи са Радетом Радивојевићем, дугогодишњим управником позоришта, глумцима, о животу, о једној шољици за кафу, перу и сребрној табакери које сведоче о животу и енергији са којом је радио.

Зора Живадиновић Давидовић је недавно преминула у Београду, али је оставила за собом наследнике који ће и даље неговати сећање на познатог писца.

А шта је то мераклијско, снажно и опијајуће у његовом делу казивали су Мирослав Цера Михаиловић, књижевник и председник Књижевне заједнице "Борисав Станковић" и Сунчица Денић, књижевница и професорка Учитељског факултета у Врању.

Ауторка: Радица Смиљковић

Уредник: Љубисав Алексић

Сниматељи: Слађан Стојковић, Игор Ивановић

Одговорни уредник Редакције Актуелности: Драган Стојановић