Портрети: Скендер Куленовић

Скендерово порекло, ништа мање егзотично од поднебља са кога је песник потекао, бележи успоне и падове песникове породице. Деда Скендер, по коме је и унук добио знамен, поносно је носио суфикс на имену као онај најчувенији Скендербег. Његов син, Салих-бег, иако наследник великог богатства, исто је и изгубио у Аграрној реформи што га је приморало да се са породицом пресели у Травник. Овај град, неодољив у каменом сећању историје својих стратума, привешће Скендера Куленовића одмах у гротло речи, версификације, грађења поетике у огњу синтаксе. Његов иницијални жанровски избор песничке форме пао је на сонет. Сонет, природно- тежак, недоступан, али и изазован, врло брзо приања на Куленовићево перо: „Оцвале примуле", написане још у Шестом разреду травничке гимназије сведочиле су нареченог поету несвакидашње величине. Касније, у босанским маглама Другог светског рата, иста песничка водиља зачеће и чувену песму „Станка, мајка Кнежопољка" која ће наредних деценија бити уз „Јаму" Горана Ковачића апологија мартиризма невиности у ратним данима.
Напослетку, у данима мира, не само оне опште, већ и личне природе, затичемо Скендера Куленовића наново у шетњи мостарским улицама. Дуготрајне шетње налик петроградским Фјодора Достојевског или прашким Франца Кафке, постаће животни стил овог великог југословенског песника. И управо, у таквом медитативном стању растерећености коју само познаје искусно људско биће, камера ТВБ ухватиће варнице једне давно запаљене ватре.

учествују: Светлана Бојковић, Вера Црвенчанин, Адем Чејван
текст читао: Мирослав Митровић
редитељ и сценариста:Милан Тополовачки
Производња: РТБ 1974.

реприза, 10. јануар у 06:30 и 14:30