Ману Ђинобили, не престај да се играш!

Форма је пролазна, а класа вечна. То је реченица коју у спорту можете да чујете сваки пут када играч са више од 30 година уради нешто посебно, када својим умећем подсети на његове најбоље дане.

Ману Ђинобили је у својој 40. години живота готово читаву организацију Сан Антонио спарса "ставио на своја леђа" и спречио "метлу" у плеј-оф серији против Голден стејта, можда и најбоље састављене екипе коју је овај спорт икада видео.

Сам успех пласирања Спарса у плеј-оф фазу такмичења 21. пут заредом највише се може приписати управо "маторцу" из Аргентине, који, за разлику од остатка лиге, није кукао о одсуству најбољег играча тима Ленарда, о форми и здрављу дугогодишњег саборца Паркера или доприносу млађих Марија и Форбса, већ уз маестралног тренера Поповића искористио оно што на располагању има и све искуство и веру ставио на тим и у том рулету изашао као победник.

Многи говоре о Ђинобилијевом кошаркашком умећу, са којом лакоћом постиже поене, проналази саиграче, пролази поред противника, али мишљење је да се мало пажње посвећује његовој психичкој и физичкој припремљености.

Није лако играти у најјачој и физички најзахтевнијој лиги на свету, поготово када сте у петој деценији живота. Из вечери у вече надтрчавате се са најбољим атлетама света, чувате елитне стрелце. Сваки контакт више осећате, ноге су теже након сваког скока, а трк у контру и одбрана исте могу "прелити чашу".

Ту осим енергије и утрошене снаге, морате имати и роботску издржљивост, али и дечју вољу и енергију. Велику улогу игра и кошаркашка интелигенција, а њу је стекао ван НБА лиге.

Након почетних корака у каријери које је правио у родној Аргентини, Емануел (како га готово нико не зове) одлази прво у Италију у Ређо Калабрију и Болоњу, где уз освајање Евролиге, титуле најкориснијег играча фајнал-фора и најбољег стрелца, тада изузетно јаке италијанске лиге и купа, учи и есенције кошарке и стиче поменути кошаркашку интелигенцију, која је можда и његово најјаче оружје у каријери.

Она га је очувала за ове дане, дозирала трошење, поједноставила његову игру, терала га да не прави потез више, натерала да игра прво главом, а онда рукама и ногама.

У НБА лиги је од 2002. године у истом тиму, тиму за који се говори да, ако желите да играте у њему, морате ту да оставите душу и личност. Ману је то управо и урадио, посветио је свој живот и каријеру Спарсима, саиграчима и тренеру који су уз њега од почетка, а награда за тако нешто налази се у освајању чак четири шампионска прстена (више од поменутог Леброна) и бројним тимским и индивидуалним рекордима (у неколико категорија налази се испред Џордана).

Није патентирао, али је прославио укрштени корак (популарни "евростеп"), пленио елеганцијом и лакоћом играња, трикове са уличног баскета "продавао" је у најјачој лиги на свету, својим емоцијама, послушности и залагањем представљао пример млађим играчима, и просто није чудо што је освојио срца многима, чак и вероватно већима од себе.

У текућој сезони, као и у претходних 16 оставио је све на терену, сачувао своју, као и част франшизе, није се предао испред бољих, већ са њима ушао укоштац. Емоције су га на крају савладале, хтео је да још једном обуче униформу Сан Антонија са бројем 20 и ђаволски отежа посао противнику.

"Данас, са много емоција објављујем своје повлачење из кошарке. Неизмерно хвала свима, породици, пријатељима, саиграчима, тренерима, особљу и навијачима, који су били умешани у мој живот и каријеру дугу 23 године. Испунио сам и више него што сам икада пре могао да замислим", речи су којима се Ману опростио од кошарке. 

Оно што је пред њим јесте уживање у оствареном успеху који је апсолутно заслужио, али мишљење је да овакав кошаркашки мозак од тог спорта не може побећи, па с разлогом сви прижељкују да Мануа виде како хиљадама и хиљадама малишана дели савете, како урадити "евростеп", како размишљати и живети кошарку и како бити шампион.