Њујорк тајмс: Усвојени син напушта породицу

Влада Јанковић се осећа више као код куће на терену Паниониса него остали играчи. На зидовима мале дворане су слике његовог оца, Слободана Јанковића, који је био познатији као Бобан и који је остао парализован након незгоде на једној утакмици пре 20 година. Навијачи, иначе, и даље певају песме о Бобану и данас. Овако почиње текст који је „Њујорк Тајмс" посветио једној од најзанимљивијих, и наравно најпотреснијих спортских и људских прича са ових простора.

Владимир је имао три године када је његов отац, 28. априла 1993. године, на мечу против Панатинаикоса, зарадио искључење. Незадовољан због судијске одлуке, Јанковић старији је ударио главом у врло слабо обезбеђењу конструкцију коша. Тада 29-годишњак је озбиљно повредио своју кичмену мождину, и више никада није ходао. Умро је 2006. године.

Млада српска породица је планирала само једну сезону у Грчкој, али их је Неа Смирни, познати део Атине, прихватио као своје, и они су остали. Данас, Владо има 23 године и наступа за, наравно, Паниониос. Овај клуб, по свој прилици, када му уговор истекне на крају сезоне, више неће имати могућности ( читај средстава) да га задржи.

„Навијачи ми говоре да не идем. Говоре ми да је ово мој тим. Ово је тим твога оца. Он би желео да ти останеш. Панионис је тим кој ими је помогао. Они су моја породица. То се не мења. Али некада у животу, један циклус се заврши и ти пређеш на наредни. Напуштање породице никада није лака одлука", истиче Јанковић.

Бобан Јанковић је готово тренутно освојио публику у Грчкој. На првој утакмици коју је одиграо за клуб постигао је 30 поена. На наговор одушевљене публике, беспотребно је шутирао са пола терена. Успешно, наравно. Често је доносио храну и пиће за навијаче у кафеима.

„Био је посебан човек", наглашава Пи Џеј Браун, који је игра јенду сезону за Паниониос пре 15-годишње НБА каријере. „Увек је опуштао екипу, смејао се и шалио. Био је интелигентан, као тренер на терену. Није поседовао невиђену експлозивност, али је увек налазио начин да дђе до повољне позиције. Имао је технику шута из уџбеника".

Његова страст према игри дошла је до изражаја у окршају против Панатинаикоса и легендарног Никоса Галиса у полуфиналу грчког плејофа. Паниониос је губио са 56:50, у самом финипу сусрета. Леђима окренут кошу, Јанковић је побегао чувару Фрагискосу Алвертису, примио је лопту, окренуо се и скочио... Алвертис је пао при прво контакту, и судија је досудио фаул. Фаул који ће променити животе људи.

Повреда је била интернационална вест. Поједини саиграчи су касније говорили како су и раније, на тренинзима, видели Јанковића како прави сличан покрет.

„Све је то тако тужно за све нас", каже Драгана Белојевић Јанковић, која се налазила тик уз терен када се њен супруг повредио. „Овакве ствари могу да те потпуно сломе".

Паниониос је учинио све да помогне. Због не баш иделне финансијске ситуације, навијачи и пријатељи су учествовали у складу са својим могућностима.

И пре несреће, Јанковић није плаћао ништа у радњама у Неа Смирни. Након несреће, љубав и емпатија према идолу само су се интензивирали.

„Учинили су много. Не само Паниониос, цела Грчка. Људи су показали љубав према њему, поштовање. Грци, по традицији, воле трагићне тренутке", закључује Јанковићева супруга.

Јанковић је умро од срчаног удара у 42. години, а сахрани, коју је платила општина, је присуствовало неколико хиљада људи, укључујући и навијаче ривалских тимова. Баш у том тренутку Влада Јанковић је пребачен из јуниорског у први тим. Због талента, или само имена, ни њему није било најјасније у први мах.

„Страшан је терет носити име мога оца. Нисам могао да се носим са притиском. Кда сам имао лош дан, мисли осам, зашто ја? Зашто ме сви знају? Не могу да се сакријем. Морао сам да балансирам школу, пубертет, тинејџерске године", каже Влада Јанковић.

Приликом једног интервјуа свог оца на грчкој телевизији, када је имао 11 година, видео је снимак несреће први, и, према сопственим речима, једини пут.

У школи, родитељи деце и професри су га питали за оца. Чак је и приручник грчке војске говорио о несрећи, упозоравајући шта да се не чини.

У последње две године драстично је напредовао. Набацио је мишићну масу, сјајан је у дефанзивном делу игре, физички спремнији и експлозивнији него његов отац. Међутим, шутира на исти начин. Како истичу неки његови саиграчи, бивши и садашњи, „прави исту гримасу" приликом избацивања лопте.

Ове сезоне у просеку бележи 13 поена по мечу, уз 40 одсто успешности шута за три поена.
Клуб ће дати све од себе да га задржи. Јанковић у овом тренутку зарађује 60.000 евра годишње, али играч његовог калибра, у солидном евролигашком клубу, зарађује више од 300.000 евра.

Одлука се чини очигледном и врло једноставном, али само ако се заборави да спорт врло често превазилази материјалне оквире.

„Наш однос њему је врло јак и врло необичан. То је због тога што смо га 'имали' од када је био јако мали, гледамо га као наше дете - због смрти његовог оца али и због тога што је ово породичан клуб", истиче један од виђенијих навијача Паниониоса. „Он треба да остане овде, јер је овде гроб његово оца".

Јанковић, за сада, не искључује али и не потврђује селидбу.

И за крај, новинар „Њујорк Тајмса" је оставио и најшкакљивије питање, ако тако може да се каже. Да ли криви за очеву несрећу судију који је досудио фаталини прекршај, Стелиоса Коукоулекидиса.

„Не кривим никога осим свог оца. Никада није гворио о томе. То је нешто што нисам могао да извучем из њега. Једном сам то споменуо. Рекао је само: 'Глупа реакција, глупа времена, шта могу да урадим сада?' Сложио сам се".

Влада носи број 12 на дресу. Није хтео да узме очеву „осмицу", која је сада повучена из употребе. Али ако оде у НБА лигу, промениће број на дресу.

„Ако икада одем у Америку, носићу 28", рекао је на крају.

Бобан се повредио 28. априла, умро је 28. јуна, истог дана када је Влада постигао 28 поена за јуниоре Паниониоса.