Малдини, Бернабеу, Бониперти...

Када чујете „човек-клуб", одмах вам је у глави Паоло Малдини. Фудбалер који носи надимак „срце змаја" одиграо је 874 званичне утакмице и постигао 29 голова за Милан. Каријеру је почео у млађим категоријама „росо-нера" 1978, а премијеру у првом тиму имао je 20. јануара 1985. године. Између осталог, освојио је 7 титула првака Италије и 5 пута подизао пехар Лиге Шампиона (осам финала).

Чињеница коју треба издвојити је низ од 80 утакмица у којима Малдини није поражен. Последњи меч у дресу Милана одиграо је 17. маја 2009. године и тако завршио каријеру у којој је имао доста понуда за промену средине. Остао је „човек-клуб", а Милан му се одужио тако што је повукао дрес са бројем 3 који је Малдини носио.

Овде су фудбалери који су апсолутно целу каријеру провели на једном месту, тако да су због позајмица или бар једне сезоне у другом клубу са листе „дисквалификовани" Хавијер Занети, Раул Гонзалес Бланко, Хозе Антонио Камачо, Алесандро Дел Пјеро, Џон Тери, Давид Албелда, Хосеба Ечеберија, Сер Боби Чарлтон и други.

Сантјаго Бернабеу Јесте (Реал Мадрид 1911-1927): Утицај овог човека на развој „краљевског „ клуба је немерљив. Посветио је цео свој живот Реалу, почевши као волонтер који је сређивао терен. У првом тиму је заиграо са само 17 година. Након петнаест година играња и постигнутих 1200 голова, прешао је у управу клуба. Радио је као секретар, помоћни тренер, први тренер, директор, а затим и као председник. Одлуком Бернабеуа Реал се преселио на нови стадион, који је шест година по комплетирању добио његово име. Легенда Реала одговорна је и за организацију и почетак такмичења које је прерасло у данашњу Лигу шампиона. У клубу је остао до краја живота (1978. године).

Клаус Аугенталер (Бајерн Минхен 1975-1991): Садашњи тренер Унтерхахинга. Носио је капитенску траку баварског гиганта од 1984. године. Освојио седам титула првака Немачке, три купа и једном био шампион Европе.

Тони Адамс (Арсенал 1980-2002): Тренутно менаџер клуба Габала из Азербејџана. У редовима „тобџија" играо је 22 године, а за то време је освојио 13 трофеја, од чега четири титуле првака Енглеске. Први професионални уговор потписао је 1983. године. Асоцијација професионалних фудбалера Енглеске три пута га је бирала за члана тима године (1994, 1996. и 1997. године). У каријери је имао доста проблема са алкохолом, због чега је 2000. године отворио клинику за одвикавање од болести зависти. Први гол у репрезентативној каријери постигао је на стадиону Црвене звезде, у победи Енглеске над Југославијом од 4:1.

Франко Барези (Милан 1977-1997): Млађи брат помоћног тренера Интера Ђузепеа Барезија. Франко није прошао на проби у Интеру, па се одлучио да покуша „преко пута". Све остало је историја. Дрес са бројем 6, који је носио Барези, није више у употреби у Милану. Од 21 освојеног трофеја, требало би издвојити три Лиге шампиона и шест титула првака Италије.

Ђузепе Бергоми (Интер 1980-1999): Популарни „ујак" био је сјајан играч, али готово читава каријера прошла му је у сенци претходно поменутог човека. Бергоми је освојио само једну титулу првака Италије, чему је додао и један куп и три Купа УЕФА.

Били Мекнил (Селтик 1957-1975): Капитен Селтика и његов тим су током шездесетих година прошлог века били готово незаустављиви. Мекнил је одграо скоро 800 утакмица за клуб и при том постигао 37 голова. Освојио је девет узастопних титула првака Шкотске, додао седам купова и једном предводио Селтик до титуле првака Европе.

Ђампјеро Бониперти (Јувентус 1946-1961): Бониперти је до прошле године био рекордер по броју наступа за клуб, а до пре пет година и по броју постигнутих голова (оба рекорда срушио Алесандро дел Пјеро, кога је управо Бониперти довео у клуб 1993 године). Каријеру у „старој дами" почео је са само 16 година, а препоручио се тако што је у млађим категоријама на једној утакмици постигао 11 голова. Освојио је пет титула првака државе. На позив породице Ањели, дошао је на функцију председника клуба, где је радио од 1979. до 1990. године, а касније је постао и почасни председник. Његов унук Филипо који, такође, игра на позицији нападача, дебитовао је за Јуве у децембру прошле године, на мечу Лиге Европе против Манчестер ситија.

Метју ле Тисје (Саутемптон 1986-2002): Изјава Ћавија Ернандеса сасвим ће добро објаснити какав је играч био Ле Тисје: „Његов таленат је био вансеријски. Он је једноставно дриблао седам, осам играча, али без журбе и трке. Само је пролазио поред њих. То је за мене феноменално". За клуб је одиграо 540 утакмица и постигао 210 голова. Имао је понуде Тотенхема (1990) и Челсија (1996), али је одлучио да остане у Саутемптону, због чега је добио надимак „Ле бог".

Ђакинто Факети (Интер 1960-1978): Дефанзивац Интера уписао је 634 наступа за клуб. Иако је почео каријеру као нападач, доласком у први тим прекомандован је у задњу линију. Искључен је само једном у каријери и то зато што је иронично аплаудирао судији. Освојио је четири титуле првака Италије и два пута био шампион Европе. После играчке каријере обављао је више директорских функција у клубу, а 2004. године био је изабран за председника. Умро је две године касније, а Интер је у његову част из употребе повукао дрес са бројем 3.

Томас Шаф (Вердер 1978-1994): Име Вердера из Бремена не може се замислити без овог човека. У клуб је дошао 1972. године као 11-годишњак. Играјући за први тим освојио је две титуле Немачке, два купа и један Куп УЕФА. Док се активно бавио фудбалом почео је тренерску каријеру (у Вердеру, наравно), да би 1999. постао тренер А тима, где је и данас. Тренутно има најдужи стаж од свих тренера који раде у Бундес лиги.

Лев Иванович Јашин (Динамо Москва 1949-1971): Легенда клуба из престонице Русије. Један од првих голмана који је радио оно што се данас код голмана подразумева: истрчавао ван шеснаестерца, боксовао лотпу и далеко је бацао како би започео контра напад. „Црни паук" је према многима најбољи голман у историји ове игре, а ФИФА га је 2000. године прогласила за најбољег голмана двадесетог века. Одиграо је 812 мечева и одбранио око 150 пенала. Пет пута је био првак Совјетског Савеза, а за сада је једини голман који је проглашен за најбољег играча Европе (1963. године). Колико је волео фудбал доказује и његова реченица:"Количина радости коју сам осетио када је Јури Гагарин отишао у свемир може бити замењена једино добром одбраном пенала".

Ево још неких „верних војника": Берти Фогтс (Борусија Менхенгладбах 1965-1979; пет титула првака Немачке и два Купа УЕФА), Билент Коркмаз (Галатасарај 1986-2005; осам титула првака Турске), Клод Пуел (Монако 1979-1996; две титуле првака Француске, један Куп УЕФА), Жоао Пинто (Порто 1981-1997; девет титула, једна Лига шампиона), Гери Невил (Манчестер јунајтед 1992-2011; осам титула првака Енглеске, једна Лига шампиона), Јанис Гумас (Панатинаикос 1994-2009; три титуле првака Грчке), Михаел Цорк (Борусија Дортмунд 1981-1998; две титуле првака Немачке и једна Лига шампиона).

Вредно пажње је још једно име, које је синоним за верност, а то је Ноел Бејли. Овај фудбалер рођен је 23. фебруара 1971. године у Белфасту. Бејли наступа за Линфилд од 1989. године и за свој клуб је одиграо хиљадиту утакмицу 24. априла 2010. Овај клуб се такмичи у Премијер лиги Северне Ирске, а Бејли, који игра на позицији штопера, за ове 22 године успео је да освоји 9 првентсвених титула и 7 купова.

За крај, момци који су на добром путу да се придруже претходно наведенима. Пред вама је списак фудбалера који су још увек активни, а за клуб у коме су почели да граде своје име, играју десет и више година: Џејми Карагер (Ливерпул, почео каријеру 1996.), Стивен Џерард (Ливерпул 1998), Ђанпаоло Белини (Аталанта 1998), Нир Давидович (Макаби Хаифа 1994), Антони Дероан (Каен 1997), Дани Коид (Блекпул 1998), Икер Касиљас (Реал Мадрид 1999), Вес Браун (Манчестер Јунајтед 1997), Пол Сколс (Манчестер Јунајтед 1994), Рајан Гигс (Манчестер Јунајтед 1990), Ћави Ернандез (Барселона 1998), Карлес Пујол (Барселона 1999), Тони Хиберт (Евертон 2000), Ледли Кинг (Тотенхем 1998), Стив Черундоло (Хановер 1999), Оливије Дешахт (Андерлехт 1997), Жереми Жано (Сент-Етјен 1996), Вјачеслав Малафејев (Зенит 1999), Андриј Несмачниј (Динамо Кијев 1999), Ока Николов (Ајнтрахт Франкфурт 1994), Франћеско Тоти (Рома 1992), Даниеле Де Роси (Рома 2001).