Полуфинале Евра – Шпанија први фаворит, Холанђани вребају из сенке

Последњим звиждуком Клемона Турпана у Берлину, који је натерао сузе на очи Турцима, а развукао осмехе Холанђанима, окончана је четвртфинална рунда Европског првенства, чиме су уједно биле познате и све екипе које ће се борити за финале.

Узбуђења није мањкало – с обзиром на то да су три од четири четвртфинална дуела отишла у продужетке, а два у пенала – али доброг фудбала и изненађења и те како јесте.

Иако је почетак групне фазе наговестио другачији исход, ситуација се расплела онако како је било и очекивано, без иједне "залутале" екипе међу четири најбоље, уз често негледљив фудбал.

Ниједан од фаворита није испао у групи, а у наредним фазама су све екипе којима су даване боље шансе, на овај или онај начин, прошле даље.

Тако се и дошло до полуфинала, чији учесници према квалитету свакако припадају завршници Евра. Оно што су неки од њих приказали, међутим, не иде у прилог тој тврдњи. Но, то је сада, када детаљи одлучују, мање битно.

Шпанија – апсолутни фаворит

Да је фудбал игра у којој би свако увек добио оно што је својим радом, приступом, залагањем и талентом заслужио, био би много праведнији. И нико га вероватно не би гледао. 

Да у фудбалу увек победи правда, Шпанија би већ била крунисана за новог шампиона Европе. Овако, за сада ће добити само звање првог фаворита.

Од првог минута утакмице са Хрватима у Берлину, па све до Мериновог плеса око корнер заставице у Штутгарту – Шпанија је била најбоља екипа на турниру.

Осим периода од 20 минута у завршници меча са Немцима током којих је бранила минимално вођство, "црвена фурија" је била доминантан ривал на свим преосталим утакмицама. Показали су изузетну техничку, али и физичку спрему, а Луис де ла Фуенте је потврдио да није нужно имати велико тренерско име на клупи како би се направио добар резултат.

Био је некадашњи играч Билбаоа и Севиље годинама задужен за развој младих играча у различитим репрезентативним селекцијама. Сада су ти играчи постали светска класа и наплаћују системски рад који је трајао годинама.

Иако уживају у поседу и изградњи напада из последње линије, Шпанци су својим противницима много наудили и преко контри, али и из прекида, показавши да су савршено спремни дошли на првенство. Мислио је Де ла Фуенте на сваки аспект утакмице и скројио тим који може да се прилагоди сваком противнику.

Последња линија, иначе и најслабији део тима, одиграла је изузетан турнир, што се огледа у само два примљена поготка. Родри је доказао зашто је најбољи задњи везни на свету и тренутно нема играча који више утиче на игру у оба смера на турниру. Фабијан Руиз игра фудбал живота, а Алваро Мората се ставио у службу екипе, те се његов утицај огледа у одличној кретњи и отварању простора.

Нико Вилијамс и Ламин Јамал дају Шпанији – раније често недовољно конкретној и занетој претереним комбиновањем – директност и решење у ситуацијама један на један, али и опције у контрама. 

Чак и када један драгоцен шраф попут Педрија испадне из система, замени га други, попут Данија Олма и одигра једну од најбољих индивидуалних партија на турниру. Савршен тим.

Против Француске, Шпанија ће сигурно бити доминантнија екипа која ће тражити посед и која ће по сваку цену желети да избегне продужетке и пенале. Једина мана може им бити недостатак репрезентативног искуства (али и изостанак Данија Карвахала) ког Француска има напретек.

Стога и не би чудило уколико би Французи уз још једну лошу партију дошли до новог финала, чиме би фудбал још једном показао своју превртљивост, која га додуше и чини толико допадљивим.

Француска – екипа која зна да побеђује

Након пет утакмица, 480 минута фудбала, бројних промена и покиданих живаца Дидијеа Дешана – Француска је успела да се домогне полуфинала, постигавши само три гола.

Два су били аутоголови, док је један постигао Мбапе са беле тачке. За осам сати, углавном јако лошег фудбала, ниједан играч Француске, вицешампиона света, није постигао гол из игре.

Шанси је руку на срце било, али су оне углавном биле продукт индивидуалних квалитета Мбапеа, Дембелеа и Барколе. Тактички је то деловало изузетно сиромашно, осим ако тактика није ослањање на одбрану, широка плућа везног реда и срећу.

Зна Дешан како се освајају велика такмичења. Освајао их је уосталом и као играч и као тренер. Јасна је и његова намера да се ослони на брзину и продорност у нападу, као и на снагу и издржљивост у одбрани. Оправдање се може пронаћи и у изостанку правог плејмејкера, због чега је селектор "триколора" посегао за неконвенционалним решењем.

Нголо Канте је током највећег дела турнира играо на позицији предњег везног, због чега је очекивано трпела креација, али се појачао пресниг. У таквим околностима, јасно је због чега игра Француске није течна и лепршава, али се бенефити могу приметити на другој страни терена.

Французи јесу постигли само три поготка, али су примили тек један и то са пенала. Имали су и убедљиво најтеже ривале у нокаут фази, а мреже иза леђа Мајка Мењона су остале нетакнуте. Када се Кантеу придодају Аурелијен Чуамени и Едуардо Камавинга, јасно је због чега су се француски противници толико мучили да дођу до гола.

Покушавали су махом преко бокова, по којима делују нешто офанзивнији Тео Ернандез и Жил Кунде, али је већина центаршуетва наилазила на Вилијама Салибу и Дајоа Упамекана који су до сада били беспрекорни.

Јасно је да ће Француска на исти начин покушати да неутралише и Шпанију и да ће се уздати у један моменат генијалности својих нападача како би се домогла новог финала великог такмичења.

Дешан има прилику да постане једини човек који је освајао Светско и Европско првенство и као играч и као тренер, а зато ће му бити потребна боља реализација фудбалера који су му донели велике успехе у прошлости.

Енглеска – роб Саутгејтове нестручности

Разочарање. Права реч за све што је Енглеска приказала на такмичењу на које је дошла као највећи фаворит, у потрази са осветом.

У последњих 20 година Енглези нису у јачем сасаву стигли на неко Европско првенство, рачунајући и претходни турнир на ком су били домаћини и када су поклекли након пенала у финалу.

У Португалији 2004. године, као и уосталом на свим великим такмичењима из тог периода, коштало их је велико клупско ривалство и нешто лошији међуљудски односи. У последњих осам година, коштао их је лош тренер.

Фудбалери који играју у најјачим европским екипама, у којима имају водеће улоге, и који под бољим тренерима изгледају недодирљиво – под Саутгејтом изгледају као разбијена банда, без плана и система.

Осим у уводним деловима сусрета против Србије и Данске, Енглези су још само у завршницама мечева са Словачком и Швајцарском – када их је ситуација на то приморавала – делимично изгледали као тим који има квалитет да освоји Евро.

Пет одиграних утакмица није било довољно Саутгејту да направи било какав план игре и начин на који би његова екипа угрозила противнике. Изненађење у виду Трента Александер-Арнолда на позицији задњег везног испоставило се као фијаско, а осим тога, некадашњи репрезентативац је једину доследност показао приликом одабира формације и првих 11 који му нису много тога донели.

Јасно је и Саутгејту да не може више да се правда "успесима" из прошлости и "добрим" пласманима на претходним турнирима. Кроз иглене уши су се Енглези провукли против Словачке, а ништа мање среће нису имали ни против Швајцарске. 

Није се Саутгејт прославио ни прилагођавањем у току утакмица, током којих као да је чекао да прими погодак, како би на терен послао сво раскошно наоружање које има на клупи.

Успео је бивши играч Астон виле да Кејна учини безопасним, Фодена неупотребљивим и да покрај терена делује као просечни навијач који са нешто бољим местом ишчекује индивидуална решења својих звезда.

Уколико магично не пронађе начин да игру своје екипе учини смисленијом, мораће да се узда у срећу и наплату изостанка исте у завршницама претходних првенстава. Жреб му је доделио на папиру најлакшег ривала у полуфиналу, а Енглези ће, додуше само на том истом папиру, имати улогу фаворита.

Холандија – потенцијално изненађење

Неколико дана пре почетка шампионата, Холанђани су виђени као фаворити из сенке, који би својим нападачким приступом и одсуством превеликих очекивања могли да направе проблеме најквалитетнијим репрезентацијама.

А онда је у само пар дана Роналд Куман због повреда остао без неколико важних играча и очекивања су додатно спласнула. Нису помогле ни промењиве игре у групној фази, које су биле довољне само за треће место.

Међутим, помогао је исход у групи Е, где је Румунија дошла до првог места, те су Холанђани избегли Белгију и без проблема оправдали улогу фаворита у осмини финала. Против Турске су се мучили, али су након преокрета успели да наставе низ победа фаворита и дођу до полуфинала први пут после 2004. године, када их надиграла Португалија.

Оно што су најавили у квалификацијама, Холанђани су испунили у досадашњем току првенства. Играли су брзо и били су ефикасни, остављајући често своју одбрану незаштићену. Постигли су девет и примили пет голова, те су њихове утакмице, за разлику од већине других на првенству, углавном биле занимљиве за гледање.

Куман је остао доследан систему без класичне деветке, у ком нападачи често мењају места, а Мемфис Депај отвара доста простора крилним фудбалерима. Таква тактика се до сада показала успешном, нарочито ако сте Коди Гакпо.

Фудбалер Ливерпула најбољи је стрелац турнира са четири поготка и сва је прилика да ће остати на првом месту и освојити златну копачку. 

Могли су Холанђани да имају и бољи голгетерски учинак, али им је реализација била један од највећих проблема. Решење за тако нешто Куман чува на клупи, те се не либи да посегне за Вегхорстом као класичном деветком и промени план, уколико је резултат неповољан. 

У свом једином сусрету са екипама које могу да им парирају квалитетом, Холанђани су ремизирали са Французима. Сличан дуел се очекује и против Енглеза, који ће се сигурно потрудити да што више умртве игру и не дозволе "лалама" да пронађу свој ритам.

Иако им се дају најмање шансе од свих преосталих екипа, Холанђани имају довољно квалитета да направе изненађење и понове успех из 1988. године.