"Равна гора", уравнотежена слика о бурним данима

Сценарио за играну серију "Равна гора", као први део драмске трилогије "1941-1945", аутора Радоша Бајића, своју коначну верзију добио је након детаљне анализе и консултација са стручњацима Института за савремену историју и њиховог директора професора др Момчила Павловића. Преносимо изводе из рецензије:

Целукопна политичка, научна и културна јавност у Србији је свесна потребе да се заузме став према Другом светском рату, који неће бити идолатријски и митомански, као што је био у време комуниста, али који никако неће одбацивати антифашистичку борбу српског народа. Екстремизам било које врсте лош је како за садашњи политички тренутак, тако и за слику прошлости.

Није довољно да се заузме објективан став у науци да би се дошло до стварања уравнотежене слике прошлости у широј јавности. Потребно је искористити најмоћнији медиј, телевизију и најпопуларнију и најупечатљивију телевизијску форму, играну серију. Прошлост ће се најбоље разумети када историјски ликови оживе у виду јунака серије, а време и личности буду приказани слојевито са свим људским манама и врлинама. Не црно-бело, него и црно и бело са свим нијансама.

Мој задатак и задатак мојих сарадника је био да проверимо историјску тачност догађаја описаних у сценарију Радоша Бајића. Ту је искрсло неколико великих проблема. Досадашња историографија је пратила само неколико главних актера, па чак ни њих довољно прецизно. Радош Бајић се нашао пред незахвалним задатком да оживи и иначе противречне историјске личности, на основу још противречнијих, међусобно често супростављених, података.

Како је изашао на крај са тим изазовом? Пре свега, договорили смо се око основног принципа приступа историјским личностима и догађајима. Тамо где има података, требало је извршити пажљиву реконструкцију. Тамо где их нема, требало је остати веран духу времена. Дакле, требало је да и ти фиктивни детаљи који настају из имагинације и креативности аутора, буду историјски вероватни и могући. А све то требало је урадити на један уметнички нов начин.

Мишљења сам да је Радош Бајић успео у том огромном подухвату. Историјске личности приказане су верно, колико је то било могуће на овом степену историјских сазнања. Да би се стекао увид у тачност Бајићеве визије, треба, на пример, упоредити његов лик Тита и осталих комуниста са ранијим уметничким представама. Пре свега, треба истаћи да је Тито раније приказиван у једној надљудској, нереалној перспективи, а да скоро никада нису приказани његови најближи сарадници.

Код Радоша Бајића по први пут гледамо једну реалистичну и људску слику Тита, а такође и по први пут видимо његове праве сараднике (Ђиласа, Темпа, Ранковића, Даворјанку, Нешковића), који до сада никад нису били уметнички приказивани. Бајић је вешто заобишао неке замке, као што је однос Тита и Мустафе Голубића. У складу са основним принципом, да оно што није проверена историјска чињеница, буде уметнички домишљено тако да буде историјски могуће, Бајић вешто изводи причу о Голубићу не прелазећи границу шпекулација и митова. Све то је приказано без идеолошких предрасуда, а са једним људским и историјским разумевањем.

До сада нисмо имали тако убедљиву људску слику вође револуције и његових сарадника. А реконструкција Титове делатности у првим месецима рата је била најлакши задатак. О свим другим личностима, укључујући и Дражу Михаиловића, постоји још мање података него за Тита. Радош Бајић је за све своје историјске ликове успео да исприповеда историографски веродостојне приче. Неки од његових ликова, као што Душан Симовић, краљ Петар, Александар Мишић, Милан Недић и други, приказани су изузетно драматично, а опет историјски тачно. Сукоб Михаиловића и Пећанца, такође је по први пут уметнички предочен.

Исто тако, Бајић је успео да пронађе необично оригиналан угао у реконструкцији историјских догађаја који су до сада били скоро потпуно занемарени, а који су и историјски значајни, а и веома филмични. Тако су напад Немаца на Сипски канал и експлозија Смедеревске тврђаве претворени у моћне слике, које симболизују драматичност и трагику Другог светског рата.

Једна од највећих историографских врлина Бајићевог текста је стварање историјски веродостојних ликова из народа. Породица Таралића из Планинице, поп Љубинко, учитељ Живадин, Милисав и други ликови из народа, социолошки верно одражавају људе, друштвене групе и односе на српском селу.

Уопште гледано, историјски контекст догађаја у серији дат је коректно, атмосфера дочарана, а хронологија догађаја стриктно поштована. Као посебну вредност истичем оцену да је у серији великим историјским догађајима, а посебно личностима, дата људска димензија, без једностраних приказа и вредновања. Аутор се није опредељивао нити је видна намера превредновања српске историје, ни продубљивања подела, већ разумевање сложености процеса и догађаја као и улоге стварних личности, али и малих (обичних) људи у великим догађајима.

На основу свега реченог, сматрам да ће телевизијска серија Радоша Бајића променити историјску свест већине нашег народа у смеру уравнотеженије слике о 1941. години и уопште о рату 1941-1944, да ће допринети смиривању страсти, релативизовању подела и историјском помирењу. Свакако, обавеза аутора и продуцената мора бити да у наредним циклусима овог серијала континуирано настави да прати своје јунаке и историјске догађаје до краја окупације и грађанског рата у Србији.